Данас је Златибор туристичко место, изграђен је велики број кућа, апартмана и хотела, у понуди су разни спортско-рекреативно-забавни садржаји, али треба сачувати и траг прошлих времена.
Кула атеље Милића од Мачве подигнута је шездесетих година на Златибору. Данас је та чудна кућа оронула, чека неке боље дане. Познати сликар је волео Златибор, направио своју кулу далеко од људи, јер је волео је да ради окружен шумом. Милић је волео природу, али и људе који живе у складу са њом. Познати сликар је свој атеље на Златибору назвао „Кула ни на небу ни на земљи“, у њој је проводио много времена сликајући и примајући госте, признате уметнике, новинаре, глумце. Кулу су често посећивале екскурзије, а данас је напуштена и зарасла у шибље, тешко је пронаћи.
Сликар Милић Станковић познатији као Милић од Мачве био је необична личност наглашене маште. Теме његових слика везане су за националну прошлост. Он слика Србију, мачванску земљу, своје детињство проведено у Белотићу, селу где се родио. Цртеж и детаљно описивање сцена на сликама су и основне одлике овог уметника. Његови узори су стари мајстори, Бош, Бројгел, Генералић, Салвадор Дали. Завичај и страдања народа током Другог светског рата су такође били честа су тема на његовим сликама. Уметникова опсесија су балвани, ужарене лопте, санте леда. Слике су му испуњене детаљима: демонима, ноћним птицама, џиновским сатовима, кулама, црквама, плотовима, крчазима, крстовима, шлемовима… Једина стварност је оно што је фантастично, то је био мото његове уметности. Опседнут Атлантидом и боравком на острвима Гренада, Барбадос, Антигва видео је везу између Атлантиде и себе, остатке њеног света у свом свету. На слици „Ослушкивање Атлантиде“ то се најбоље види.
Био је сликар који није хтео да се помири са свакидашњим и који је тражио начине да продре у саму суштину бића. За разлику од свог узора Салвадора Далија његова необичност је домаћег порекла. За њега је Мачва свето место земље Србије и он, Милић од Мачве, син Радованов, унук Пантелијин неће дати да се света места заборављају.
Младићи, чланови Српске вештине борења, обучени у народне ношње носили су на раменима балван, симбол Милићевог сликарства и спустили га крај његово гроба на Гробљу заслужних грађана на Новом гробљу у Београду.
