На ослобођеној територији Ужичке републике развијан је богат културни живот. У Ужицу су штампане и двоје новине „Борба“ и „Вести“. При Ужичком партизанском одреду формирана је Уметничка чета, која је организовала приредбе. Ликовни атеље основан је на иницијативу Врховног штаба, а његови чланови били су Драгољуб Вуксановић, Пиво Караматијевић, Бора Барух, Јурица Рибар. У “Соколани” су приређиване пригодне приредбе, игранке, сликарске изложбе и др. Обавештавање и информисање Ужичана је вршено преко пропагандних плаката, летака и другог штампаног материјала. Значајно место заузимају новине “Борба” и “Вести” који су излазили током трајања Ужичке републике.
Касније, после првог ослобођења Ужица, октобра 1944, Уметничка чета је била у саставу Ужичког партизанског одреда “Димитрије Туцовић” као културна група Команде ужичког војног подручја. До крја рата је остала организована јединица у чијем саставу су били: хор, забавни и народни оркестар, драмска и рецитаторска гупа. Хором је дириговао Драгољуб Јовашевић, а оркестром Антон Брезник. При уметничкој чети постојао је неко време и џез оркестар који је свирао Елингтона и Ирвинга. На Житној пијаци, тј. на месту данашњег Трга, био је разглас на коме су се о слободном Ужицу слушале вести које су пуштали Радио Москва и Радио Лондон.
Због продора немачких трупа који су се повлачили из Грчке, Културна група се у новембру повукла на Варду, а затим у Косјерић, где им се прикључило доста талентованих младића који су радили у разним партизанским радионицама. То су били бивши чланови културно уметничких друштава “Абрашевић“, Певачког друштва Златиборска вила, Уметничке чете Ужичког партизанског одреда у којој је била и Културна екипа команде места Чајетина, формирали су у Косјерићу Раднички хор. Хоровођа Радничког хора, као и Културне групе, био је Јовашевић.
После другог ослобођења Ужица, децембра 1944, обе групе су се вратиле у град, а јануара 1945. група мења назив у Окружна културна група. По завршетку рата, неки од чланова групе приступили су Културно уметничком друштву “Алекса Дејовић“, други су постали чланови Народног позоришта Ужице, док је оркестар прешао у Дом ЈНА. Адам Митровић из Гостиља био је члан Културне групе команде места Чајетина, и захваљујући њему тј његовој породици остале су две фотографије те чајетинске културне групе која је настала као део Уметничке чете настале у време Ужичке републике. Педесетих и шездесетих година 20 века исти Адам Митровић је био председник ужичког Стрељачког друштва „Алекса Дејовић“. Вратимо се сећањима и провереним подацима у време Ужичке републике.
Основа за даљи ток овог приповедања је сећање једног од легендарних, посебно талентованих Ужичана, чика Миленка Ђурића. Он се сећао да су се ослобођењем Ужица 24. септембра 1941. године све родољубиве снаге добровољно сврстале у заједнички фронт и свако је на нечем корисном помагао покрет. Да је омладина у свему предњачила, била најбројнија и најактивнија. Велики број младих радника, ђака и сељака одмах се добровољно прикључио партизанским јединицама и отишле на фронт према Краљеву, Ваљеву или Лозници. Други су се јавили у фабрике и радионице. Уз свестрану активност тада се осетила и потреба да се оживи културно-уметнички живот у граду и читавој слободној територији.
Чика Миленко се сећао да је Иницијатор идеје за оснивање Културно-уметничке чете било руководство Ужичког партизанског одреда, а пионири и носиоци акције били су претежно млади радници, средњошколци и студенти, који су још у предратном Ужицу сарађивали у радничком културно-уметничком друштву, у школским секцијама и литерарним дружинама.
Вест о формирању Културно-уметничке чете крајем септембра 1941. године брзо се пронела Ужицем. У зграду Соколског дома, где је чета радила и изводила своје програме за све време постојања Ужичке републике, почели су да пристижу први чланови- добровољци, они који су имали смисла за глуму, песму, игру, музику, рецитовање. За неколико дана чета је имала бројно јак и квалитетан ансамбл. Првих дана октобра почеле су припреме програма.
Миленко Ђурић се сећао:
„Данас је немогуће рећи тачан број чланова Културно-уметничке чете. У мојим сећањима остао је утисак да је почетком октобра чета имала око 40—50 чланова, а током даљег рада увећала са младима који су били активни и у Чајетини за још око 30 нових чланова. Тачан број тешко је утврдити и због тога што је известан број другова и другарица из других јединица повремено долазио и учествовао у остваривању неких глумачких улога или неке друге програмске тачке, а они нису били стални чланови наше чете. Сећам се да су тако долазили неки из Чете текстилаца, затим из чете Народноослободилачког одбора и неких других. Радило се по секцијама. Постојао је хор, оркестар и драмска секција. Сваки члан је радио у једној секцији за коју је показао највише склоности и способности, али већина је истовремено радила у две, неки чак и у све три секције. Радило се свакодневно и врло интензивно, јер је постојала обавеза да се сваке суботе изведе нов програм.
Први програм чета је извела половином октобра, највероватније 12. октобра. Програм је трајао око једног и по часа. Сећам се да је изведена музичко-сценска пародија под називом „Врабац”, затим Нушићев позоришни комад „Кнез Иво од Семберије”, хор је певао поеме „Подигла се Ужичка нахија”, „Билећанка”, „Другарска се песма ори” и још неке. Оркестар је извео неколико композиција, а примаш-виолиниста из оркестра, Словенац Емануел Фридрих, соло је одсвирао Шубертову серенаду. По завршеном програму дуго је трајала игранка. Сала Соколског дома била је препуна омладине из града и околине. Присуствовали су и борци неких јединица које су се затекле у Ужицу или су биле у пролазу. Прва приредба била нам је велико охрабрење за будући рад. Публика је топло поздравила сваку изведену нумеру, а наши сарадници из Ашт-проп комисије, Митра Митровић и Маријан Стилиновић, похвално су се изразили о квалитету програма.
У наредних пет-шест недеља, колико је трајала Ужичка република, Културно-уметничка чета је наставила да припрема нове програме за сваку наредну суботу. Позоришна секција се у том периоду представила публици позоришним комадима „Мати” од Чапека, „Како се калио челик”— драматизација по роману Островског, и пародијом на народну песму „Почетак буне на дахије”. Последњи позоришни комад који је припреман, али који није реализован, био је Гетеов „Егмонт”. У међувремену је дошло до прве непријатељске офанзиве па је прекинут даљи рад чете. Сва позоришна остварења оставила су на гледаоце дубок утисак, али је пародија на стихове „Почетак буне на дахије” привукла посебну пажњу публике. Сатиричан текст у десетерцу исмејава немачке властодршце и њихове домаће слуге који се договарају како да угуше народни устанак у Србији и „умире рају”. У овом дошвору учествују немачки заповедник Србије Данкелман (Филип Марјановић), Коста Пећанац (Бране Јеремић), Милан Недић (Драган Станић) и Димитрије Љотић (Милутин Чолић). Договор почиње уласком Данкелмана, који остале поздравља: „Здраво да сте, верне слуге моје, Недић-блесе, Пећанче војводо и Љотићу, десна руко моја…”
Хорска и музичка секција су изводиле већи број композиција од којих су ми у сећању остале „Интернационала”, „Лењинов посмртни марш”, „У бој, у бој” од Зајца, „Болен ми лежи Миле Поп-Орданов”, „От Москви до самих до Окрајин”, „Партизан сам тим се дичим” и известан број народних песама које су се у то време радо певале. Песму „Партизан сам тим се дичим” донео је неко од бораца с фронта и ми смо је тада први пут чули. Наш тадашњи виолиниста у оркестру Фридрих Емануел нотирао је мелодију, а потом је песму певао хор уз пратњу нашег оркестра.
У посебном сећању је остала прослава октобарске револуције, за коју смо спремили и извели свечан програм. Тој свечаности присуствовали су највиши руководиоци наше Партије и Врховног штаба. Међу њима је био и друг Тито, али ми то тада нисмо знали. За ову приредбу свака тачка је темељно припремана. Свима учесницима је скренута пажња да том приликом треба да остваримо врхунски квалитет, да покажемо колико највише знамо и умемо. Дан раније, на генералној проби, приметили смо колика се важност придаје овом догађају, јер је тој проби присуствовало неколико највиших функционера покрета. Поред осталих песама, тада смо певали „От Москви до самих до Окрајин”. Певали смо на руском језику. По завршеном певању, један од присутних руководилаца позвао је нашега хоровођу и с њим нешто разговарао. Хоровођа нам је затим рекао да један део песме погрешно изговарамо. Рекао је како гласи исправан текст и напоменуо да онај руководилац који је на то скренуо пажњу одлично говори руски језик. Неки су тада рекли да је то наш врховни командант, али његово име тада још нисмо знали. Сутрадан по одржаној академији другарица Митра Митровић и још неки другови из Агит-проп комисије долазили су у нашу чету и веома се похвално изразили о квалитету изведеног програма.
Чета је своје програме приказивала у сали Соколског дома, али то није била једина наша сцена. Велики број програма понављали смо у Чајетини, заједно са њиховом културном групом, Косјерићу, Бајиној Башти, и другим ослобођеним местима у околини. У неким пригодним ситуацијама приређивали смо само делове својих програма. Наш хор је учествовао у погребној поворци приликом сахране бораца изгинулих на Градини. Поворка је кренула од ужичке Основне школе, где је веома топао говор одржао Слободан Секулић, тада командант Ужичког батаљона, Поред нашег хора у пратњи су тада учествовала и три-четири свештеника. Хор је певао „Лењинов посмртнрх марш”, а кад је хор паузирао, свештеници су певали „Свјати боже”. Хор је учествовао и на сахрани изгинулих радника фабрике оружја и грађана приликом експлозије у трезорима.
Половином новембра 1941. године наша чета је посетила рањене партизане у Крчагову и у Дому Црвеног крста и на оба места извела пригодан програм. У то време по околним селима Севојну, Буару, Љубањама, Мачкату, Чајетини и другим одржавана су партазанска прела, на која је одлазила и наша чета с краћим пригодним програмом, а после тога свирали смо игранку за омладину. Културно-уметничка чета прекинула је с радом 28. новембра 1941. године. Тада смо упућени да помажемо евакуацију и то нам је био последњи задатак у Ужичкој републици.“ Тако је Чика Миленко Ђурић, не знајући, у разговору који сам снимао на касетофон почетком деведесетих, уз помоћ Ужичанственог незаборава оставио значајно сећање за будуће ужичке истраживаче.
