КУМАНОВСКЕ И КАЈМАКЧАЛАНСКЕ РАНЕ
У ратном досијеу резервног пешадијског поднаредника Здравка Селаковића налази се образложење за добијена ратна одликовања.
“У 1. чети, 2. батаљона, IV пешадијског пука првог позива одликован за храброст и пожртвовано држање у свим борбама од 1912-1918 године”.
У другом извештају налази се доста прецизнији податак о додели највећег српског ратног ордена, у коме пише да је Здравко Селаковић за стечене заслуге и осведочену храброст, у борбама од августа до децембра 1916. године, похваљен армијском похвалницом и истим указом од 12. септембра 1917. године одликован Сребрним орденом Карађорђеве звезде са мачевима.
Из овога се може извести закључак да се кремански витез јунаштвом истицао у јесен 1916. године, од Чегана до Груништа, у свим борбама које су одлучиле судбину Солунског фронта.
Резервни пешадијски наредник Здравко Селаковић је рањен у чувеној борби на Куманову 1912. године и приликом коначног заузимања Кајмакчалана.
За ратне заслуге одликован је Сребрним војничким орденом Карађорђеве звезде са мачевима, Златном медаљом за храброст Милош Обилић, Споменицом за рат са Турском 1912, Споменицом за рат са Бугарском 1913. и Албанском споменицом.
Здравко Селаковић је рођен 10. септембра 1886. године у Кремнима, тадашњој општини среза златиборског. До одласка на одслужење шестомесечног војног рока 1910. године бавио се земљорадњом, заједио са оцем Стеваном и мајком Милицом.
После рата оженио се Ружом Ћирјанић и добио многочлану породицу, синове Гаврила и Обрада и кћерке Петрију, Рајку, Цвету, Јерину, Милицу и Славку. Остатак живота провео је на свом имању у Кремнима где је доживео дубоку старост.
Умро је 1975. године, али му није било тешко да под бременом толиких година оде на Кајмакчалан, посети место где је био рањен и поклони сенима својих другова који остадоше на бранику отаџбине.
