Lalov Veliki park i Gajski, vitez tužnog lica (četvrti deo)

745

Nekadašnji profesor književnosti i do penzije upravnik Narodnog pozorišta u Užicu, Aleksandar Lale Milosavljević, čuvar sećanja užičkih, pisao je u svojoj knjizi o Užicu “Pod đavoljom stenom grad”, između ostalog, o Velikom parku i o omiljenim užičkim mladićima, koji su postali legende, o kojima se još priča. To je bilo vreme pedesetih godina, ali zasigurno je bilo slično i u predratno vreme, samo su se likovi promenili.

I meni je ostao Veliki Park, ovakav u sećanju šezdesetih naročito “malina sa sodom bez alternative”, sa nekim drugim mladićima sklonim šegi. Neka profesor Lale pripoveda:

Stojan Kovačević Grande, užički vitez tužnog lika
Stojan Kovačević Grande, užički vitez tužnog lika

(…) “Leto… vreme ludovanja. U Užice se slegla naša studentarija. Tu je i Gajski naš vitez tužnog lika. Ama, najveći šaljivdžija našega vremena. Ne može taj bez naročite svite, koja mu dođe kao kakav izvođački sastav. Nekada je dovoljan i samo jedan od njegovih izabranika; recimo Midžana ili Mifa Šerif, pa Grande ili Pele u svojim mlađim danima… Ne zna se kad je Gajski bio lucidniji, da li u trenutku svojih šaljivih monologa, ili u dijalogu sa svojom izabranicima. Družina spremna na dokolicu okupila bi se oko kakve klupe u Velikom parku ili, ako kiši, na terasama paviljona nadnetih na Đetinju i salvama smeha ispraćali uru duhovitih obrta, kakve je samo naš vitez umeo da izatka. Sam bi se samo krajičkom gornje usne, tačnije – finog brka, osmehnuo.

Kapija parka
Kapija parka

Sećam se jednog Vitezovog rediteljskog poduhvata. A gde bi se prestava odvijala nego u Velikom parku. Ovoga puta scena je bila ona mala zaravan ponad ravnog dela šetališta u Parku, upravo tamo gde se susreću dve staze na usponu, ona od česme i ona od samog ulaza u Veliki park. Repertoarski potez, svetski: Viljijam Šekspir – tragedija Otelo. U ulozi otela Pele, preplanuo, snažan, do pasa obnažen. Mifa Šerif je jago. Sve ostalo Gajski je štrihovao. Pa i ono što je ostalo od Šekspira pretvorilo se u najluđu komediju. Prva pojava služi glumačkom predstavljanju. Razumljivo, prvi se pojavi Pele, sav napumpan, da pukne. Udara se snažno pesnicom u prsa i uzvikuje: – O, telo! – Otkud bi pa naš Pele znao za to ime. A reditelj, šeret, dopustio je glumačku slobodu. Tu bi već krenula prva salva smeha u nastavcima. Dugo bi se čekalo do sledećeg junaka. Kad bi smo dočekali pojavljivanje Mife Šerifa, zbog jednog detalja u njegovom kostimu, inače delu njegove odeće obaveznom u sred leta, smeh bi krenuo pre nego Mifa i progovori. Šerif je na sebi imao jagnjeći kožuh, pa je već unapred bilo jasno kakvim gestom će nazvati da je on Jago. Kad bi najzad, u trenu utihnula smeha, akcenatski pogrešno izgovorio: – Jago – gledajući jagnjeće krzno na sebi, nastala bi eksplozija smeha. Retko bi predstava stizala kraju. Mifa bi se prvi ljutnuo i publici u lice sasuo: – Pa, ovo je tragično, a vi se smejete. Pri tom bi, pun poštovanja za reditelja, očima potražio njegovo odobravanje. I tako, zaludno, a lepo ne može biti lepše.

Brana
Brana

Nekad bi, opet, ova dva lera postali atletičari, sprinteri. Dovoljno je bilo da Gajski u razgovoru posumnja u Šerifove sprinterske sposobnosti i da nesumnjivu prednost mlađem Peleu, pa da se odmah priredi duel. Mifa bi obično gubio trku. Ali, njegovi izgovori za neuspeh izazvali bi smeh do suza. Mifa je, znate, skupljao staro gvožđe, novčio u otpadu i uglavnom se tako prehranjivao. Kad bi prekidao duel u trčanju sa Peleom, pobunio bi se: – Ne Pristajem na trčanje bez cilja! – Kako Mifa bez cilja, kada smo označili? – Gajski bi šeretski provocirao. – Označili cilj?! Kako ste ga označili? Stavite vi tamo pet kila bakra, pa ćete videti ko će stići prvi.

Užice je u to vreme imalo svog Grandea, pompeznog u maniru, govoru i hodu. Užičani nikad nisu bili sa njim načisto, koliko se šereti, a koliko je otkačen. Koliko se ludi, ili dokle seže izvesna nesvakidašnja njegova opservacija o ljudskom biću u kosmosu. Sklon filozofiji, poeziji, slikanju, vajanju, samovanju, ali i ludovanju, izabrao je da se operskim melodijama obrati publici. Gde je on, tu je i scena, ali je, ipak, najčešće bivalo u Velikom parku. Tako je bilo sve do njegovog prelaska u Beograd. Tad bi nam Kalimegdan bio zajednički izbor.

Kafana
Kafana

Stojan Kovačević zvani ‘Grande’ svoj prvi koncert, obično, bi priredio na putu do Velikog parka, devojkama iz Ženskog internata, koji se nalazio u zgradi Crvenog krsta. Imao je bogat i zvonak glas i, verujte bio rado slušan. Taj naš Grande, sasvim je izvesno, u tom vremenu nije doživeo niti jednu jedinu opersku predstavu. Njegove operske melodije su bile samo njegove, i po njegovim libretima, uvek novim za datu priliku. Uostalom, nama je bila dovoljna njegova uobrazilja da izvodi opersko pevanje i da se naročitim veseljem prikrademo kad Grande peva devojkama. A, kada nas već otkrije, Gajski i družina pokupe svoga Grandea, pa u Veliki park. U Parku veselju nikad kraja… Ja se sa setom uvek sećam Gajskog, našeg viteza Tužnog lica. Odselio se na nebo. Bio je, sigurno, najbolji tanc majstor na velikim zabavama i igrankama, u salonima, po otvorenim prostorima Užica i Beograda. Virtuozno je slagao ritmove na bubnjevima, pravi čarobnjak palica… Zapažen u Užicu, poznat u toku studija u Beogradu, pred kafanom “Balkan”, zahvaljujući toj divnoj ličnosti bilo je uvek živo okupano smehom. Dakle, inspirator isti onaj iz Velikog parka.

Zimska idila Đetinje dok prolazi kroz Veliki park
Zimska idila Đetinje dok prolazi kroz Veliki park

U jednoj prilici, u pitanju je beogradski krug, krem društvo, salonsko zabavljanje, prisutan je Gajski, čovek koji je uvek dobrodošao. Jedna dama u ozbiljnim godinama bila je puna pažnje prema Gajskom. Te večeri ga upita: – Čemu takva brižnost na vašem licu? Pa, kako vam idu studije? – Odlično zapažate, gospođo. Ne ide sjajno. I strašno se sekiram. – Trebalo bi. Svakako bi trebalo! Ali znate, ipak se lakše sekirati nego učiti. Ko ne bi poželeo takvoga u društvu!

Ružića istočnik
Ružića istočnik

Prodirao je taj, u tom vremenu, aktuelni, moderni pristup poeziji, moderni izraz. I sad se sećam jedne takve njegove igre. Stiglo društvo u večernjoj šetnji pod vrh Malog Zabučja. Eto nas na Đavoljoj steni. I, usred ozbiljne rasprave o poeziji Vaska Pope, pa nekih koji su nasilni u svom modernom poetskom izrazu, posve isprazni, Gajski namah prekide i otpoče svoje stihovanje:
Avala… drum..
Tras! Bum!
Prašina i grobna tišina…
Dođe mi sam sebi na žulj da nagazim,
Ogledalu da se isplazim,
da vrisnem, a da ne pisnem.

Kuće sa leve strane kad se izađe kroz kapiju Velikog parka
Kuće sa leve strane kad se izađe kroz kapiju Velikog parka

Tako bi nas vešto odvojio od nategnutog analiziranja i naporne teme.To su bila spontana druženja, lepe zaludnosti iz moje mladosti. Inspiratori takvih radosnih trenutaka su se menjali, a meni u srcu, eto, ostao je Gajo Gajski – Anđeo Zemaljski, – kako su Užičani imenom ugađali svojoj omiljenoj ličnosti. Priča se da je Veliki park otkrio darovite pesnike, kompozitore, ali i sportsmene, pa mnoge, kasnije, vrlo poznate ličnosti… Veliki park je po potrebi postajao velika učionica. Tu bi se u datim prilikama preselila Užiška gimnazija. Sada je nešto drugo, sasvim drugo. Ja ne verujem da tamo nekoga i može da “uzme Đavo pod svoje”. kao u stara dobra vremena. kako bi, kad su Đavolju stenu stavili u žice sa naznakom: ‘Pristup zabranjen!’

A kad dođe zima i sneg zaveje Užice, u zavejanom Velikom parku ovladala bi neka svečana tišina i potrajala bi sve do buđenja proleća.“