Некадашњи професор књижевности и до пензије управник Народног позоришта у Ужицу, Александар Лале Милосављевић, чувар сећања ужичких, писао је у својој књизи о Ужицу “Под ђавољом стеном град”, између осталог, о Великом парку и о омиљеним ужичким младићима, који су постали легенде, о којима се још прича. То је било време педесетих година, али засигурно је било слично и у предратно време, само су се ликови променили.
И мени је остао Велики Парк, овакав у сећању шездесетих нарочито “малина са содом без алтернативе”, са неким другим младићима склоним шеги. Нека професор Лале приповеда:
(…) “Лето… време лудовања. У Ужице се слегла наша студентарија. Ту је и Гајски наш витез тужног лика. Ама, највећи шаљивџија нашега времена. Не може тај без нарочите свите, која му дође као какав извођачки састав. Некада је довољан и само један од његових изабраника; рецимо Миџана или Мифа Шериф, па Гранде или Пеле у својим млађим данима… Не зна се кад је Гајски био луциднији, да ли у тренутку својих шаљивих монолога, или у дијалогу са својом изабраницима. Дружина спремна на доколицу окупила би се око какве клупе у Великом парку или, ако киши, на терасама павиљона наднетих на Ђетињу и салвама смеха испраћали уру духовитих обрта, какве је само наш витез умео да изатка. Сам би се само крајичком горње усне, тачније – финог брка, осмехнуо.
Сећам се једног Витезовог редитељског подухвата. А где би се престава одвијала него у Великом парку. Овога пута сцена је била она мала зараван понад равног дела шеталишта у Парку, управо тамо где се сусрећу две стазе на успону, она од чесме и она од самог улаза у Велики парк. Репертоарски потез, светски: Виљијам Шекспир – трагедија Отело. У улози отела Пеле, преплануо, снажан, до паса обнажен. Мифа Шериф је јаго. Све остало Гајски је штриховао. Па и оно што је остало од Шекспира претворило се у најлуђу комедију. Прва појава служи глумачком представљању. Разумљиво, први се појави Пеле, сав напумпан, да пукне. Удара се снажно песницом у прса и узвикује: – О, тело! – Откуд би па наш Пеле знао за то име. А редитељ, шерет, допустио је глумачку слободу. Ту би већ кренула прва салва смеха у наставцима. Дуго би се чекало до следећег јунака. Кад би смо дочекали појављивање Мифе Шерифа, због једног детаља у његовом костиму, иначе делу његове одеће обавезном у сред лета, смех би кренуо пре него Мифа и проговори. Шериф је на себи имао јагњећи кожух, па је већ унапред било јасно каквим гестом ће назвати да је он Јаго. Кад би најзад, у трену утихнула смеха, акценатски погрешно изговорио: – Јаго – гледајући јагњеће крзно на себи, настала би експлозија смеха. Ретко би представа стизала крају. Мифа би се први љутнуо и публици у лице сасуо: – Па, ово је трагично, а ви се смејете. При том би, пун поштовања за редитеља, очима потражио његово одобравање. И тако, залудно, а лепо не може бити лепше.
Некад би, опет, ова два лера постали атлетичари, спринтери. Довољно је било да Гајски у разговору посумња у Шерифове спринтерске способности и да несумњиву предност млађем Пелеу, па да се одмах приреди дуел. Мифа би обично губио трку. Али, његови изговори за неуспех изазвали би смех до суза. Мифа је, знате, скупљао старо гвожђе, новчио у отпаду и углавном се тако прехрањивао. Кад би прекидао дуел у трчању са Пелеом, побунио би се: – Не Пристајем на трчање без циља! – Како Мифа без циља, када смо означили? – Гајски би шеретски провоцирао. – Означили циљ?! Како сте га означили? Ставите ви тамо пет кила бакра, па ћете видети ко ће стићи први.
Ужице је у то време имало свог Грандеа, помпезног у маниру, говору и ходу. Ужичани никад нису били са њим начисто, колико се шерети, а колико је откачен. Колико се луди, или докле сеже извесна несвакидашња његова опсервација о људском бићу у космосу. Склон филозофији, поезији, сликању, вајању, самовању, али и лудовању, изабрао је да се оперским мелодијама обрати публици. Где је он, ту је и сцена, али је, ипак, најчешће бивало у Великом парку. Тако је било све до његовог преласка у Београд. Тад би нам Калимегдан био заједнички избор.
Стојан Ковачевић звани ‘Гранде’ свој први концерт, обично, би приредио на путу до Великог парка, девојкама из Женског интерната, који се налазио у згради Црвеног крста. Имао је богат и звонак глас и, верујте био радо слушан. Тај наш Гранде, сасвим је извесно, у том времену није доживео нити једну једину оперску представу. Његове оперске мелодије су биле само његове, и по његовим либретима, увек новим за дату прилику. Уосталом, нама је била довољна његова уобразиља да изводи оперско певање и да се нарочитим весељем прикрадемо кад Гранде пева девојкама. А, када нас већ открије, Гајски и дружина покупе свога Грандеа, па у Велики парк. У Парку весељу никад краја… Ја се са сетом увек сећам Гајског, нашег витеза Тужног лица. Одселио се на небо. Био је, сигурно, најбољи танц мајстор на великим забавама и игранкама, у салонима, по отвореним просторима Ужица и Београда. Виртуозно је слагао ритмове на бубњевима, прави чаробњак палица… Запажен у Ужицу, познат у току студија у Београду, пред кафаном “Балкан”, захваљујући тој дивној личности било је увек живо окупано смехом. Дакле, инспиратор исти онај из Великог парка.
У једној прилици, у питању је београдски круг, крем друштво, салонско забављање, присутан је Гајски, човек који је увек добродошао. Једна дама у озбиљним годинама била је пуна пажње према Гајском. Те вечери га упита: – Чему таква брижност на вашем лицу? Па, како вам иду студије? – Одлично запажате, госпођо. Не иде сјајно. И страшно се секирам. – Требало би. Свакако би требало! Али знате, ипак се лакше секирати него учити. Ко не би пожелео таквога у друштву!
Продирао је тај, у том времену, актуелни, модерни приступ поезији, модерни израз. И сад се сећам једне такве његове игре. Стигло друштво у вечерњој шетњи под врх Малог Забучја. Ето нас на Ђавољој стени. И, усред озбиљне расправе о поезији Васка Попе, па неких који су насилни у свом модерном поетском изразу, посве испразни, Гајски намах прекиде и отпоче своје стиховање:
Авала… друм..
Трас! Бум!
Прашина и гробна тишина…
Дође ми сам себи на жуљ да нагазим,
Огледалу да се исплазим,
да вриснем, а да не писнем.
Тако би нас вешто одвојио од натегнутог анализирања и напорне теме.То су била спонтана дружења, лепе залудности из моје младости. Инспиратори таквих радосних тренутака су се мењали, а мени у срцу, ето, остао је Гајо Гајски – Анђео Земаљски, – како су Ужичани именом угађали својој омиљеној личности. Прича се да је Велики парк открио даровите песнике, композиторе, али и спортсмене, па многе, касније, врло познате личности… Велики парк је по потреби постајао велика учионица. Ту би се у датим приликама преселила Ужишка гимназија. Сада је нешто друго, сасвим друго. Ја не верујем да тамо некога и може да “узме Ђаво под своје”. као у стара добра времена. како би, кад су Ђавољу стену ставили у жице са назнаком: ‘Приступ забрањен!’
А кад дође зима и снег завеје Ужице, у завејаном Великом парку овладала би нека свечана тишина и потрајала би све до буђења пролећа.“
