Nemački avioni su bili prava napast za oslobođenu teritoriju “Užičke republike”. Najpre su to bili avioni Junkers 87, zloglasne “štuke”. Bile su prepoznatljive po zvuku, baš onom istom kao u starim partizanskim filmovima, kad vidite štuku, obično umontiran dokumentarni snimak, kako se obrušava na naše pretke uz to jezivo zavijanje. I kad pomislimo da su to filmski zvučni efekti, ipak treba da znamo da su štuke stvarno tako zvučale. Do 1942. to su bili avioni kojih su se i vojnici i civili najviše bojali u Užicu, kao i u napadnutim zemljama Evrope. Prvi modeli Junkersa 87 su imale sirene za vazdušnu opasnost ugrađenu u levi stub sa točkom trupa sa pogonskom elisom. Kad krene štuka da bombarduje, pilot bi uključio sirenu koja je strašila, paralisala i demoralisala. Sirene su nazvane “Trube Jerihona”, po bibliskoj priči u kojoj su te trube srušile zidine grada. Štuke su donosile samo smrt i pustoš. Nemci, poprilično sigurni da partizani nemaju sa čime da im se suprostave, slali su štuke nad oslobođenom treritorijom, posebno na stambena naselja. Ali što se tiče Užica u vreme Užičke republike, prevarili su se. Centar Užica nikada nisu uspeli da bombarduju.
Užičani su dobro zapamtilo ove “vazdušne ubice”. Istoga dana kada su se Nemački vojnici povukli iz Užica i grad predali Pećančevim četnicima Đukića i Javorca, poslali su na Užice šest “štuka”. One su izručile bombe uz jezivo zavijanje na stovarište municije u Krčagovu. Kada su Partizani ušli u Užice, da bi se kolko-tolko osigurali od napada iz vazduha, organizovali su protivavionsku odbranu za čijeg komandanta je bio postavljen rezerni oficir Mihajlo Tomić, koji je na početku i sam bio strelac na jednom protivavionskom mitraljezu. Na nekoliko okolnih brda na Dovarju, Šančevima tj Vujićevini i na Pori postavljeni su protivavionski mitraljezi. U gradu je bio jedan na Hotelu “Palas”, gde je bila štamparija “Borbe”. Kasnije, kad je preseljena u zgradu do Hotela “Zlatibor”, postavljen je na drugi užički hotel na posebno napravljenom visokom postolju. Štuke su dočekivane rafalima, što ih je primoralo da lete visoko, tako da nijednom nisu uspele da bombarduju Užice. Samo su se čule “jerihonske sirene”.
Prvi dan nad slobodnim Užicem su doletele dve štuke. Kad se čuo znak za uzbunu, samo deo naroda se povukao na periferiju. Užičani, prkosni po prirodi, nisu uzimali za ozbiljno, samo su im podigle borbeni zanos. Ali su vazdušne uzbune bile svakodnevnica slobodnog Užica, brujali su i zavijali avioni iznad grada, a kada bi počeli da štekću protivavionski mitraljezi, brzo bi se izgubili sa neba.
Te 1941, 19. aprila, nad Krčagovom se pojavilo 8 štuka koje su kružile i uz nekoliko uzastopnih naleta bombardovale fabriku oružja, koja je još bila u Pošingerovoj zgradi. U izveštaju nemačkog vojnog zapovednika u Srbiji kaže se da je ranjen jedan pilot, da je postignuto 8 punih pogodaka i da su “avioni tučeni neprijateljskom protivavionskom artiljerijom kalibra 2 centrimetra”. Šteta je bila poprilična, partizani su iste noći preselili fabriku u trezore u brdu.
