Јокановићи звани “Љевљани” су се у Ужицу појавили 1833 из Требиња и сместили се око дела града названом “Слануша”. Један од Јокановића, Павле Левљанин, тада је изабран за депутата вароши Ужице. Браћа Јокановићи, Левљани, Петар и Павле су живели у задрузи у којој је старешина био Петар. Богатили су се, нагло су почели да откупљују турска имања у Ужицу и околини. Тако постају власници великог дела Ужица са центром на Слануши, где су им биле куће, механе, магазе, дућани, радионице.
Турски документ звани “Темесуку” потврђује да Сулејманов син Худ бег, из Ужица, своју кућу с двориштем и баштом, продао хришћанима Петру и брату му Павлу, синовима Јокановића 10. децембра 1846. године. То је уствари имање на коме са налази данашња “Јокановића кућа”. После смрти Петра Јокановића 1859. старешина задруге је Павле.
Пошто је умро отац Павле, браћа су се поделила. Део комплекса код данашње Градске галерије на Слануши у улици Војводе Демира – Јокановића кућа и имање на источној страни Ужица у делу званом “Турица” добио је Стеван. Следећи наследници ових парцела били су његови синови; комплекс код слане чесме наследио је Илија; изнад на Пашиновцу Лука. Трећи син Стеван, који је наследио “Пецару”, трговином је почео да се бави још 1858. док му је отац био жив. Био је то начитан човек, који сем што је подигао ужичку трговину на већи ниво, био је почествован одборништвом у општини. Бавио се извозом стоке и вуне у Дубровник и Италију. Његова унука Љубица се сећала да је у приземљу “Јоканића куће”, ту где је данас други галериски простор била су огромна бурад и бачве за ракију: “Деда се бавио извозом ракије имао је механу, ту у великом подруму, била је Пецара”. И дан данас старији ужички свет кућу назива тим другим именом “Пецара”. Стеван је умро 1893., имао је шесторо деце, три кћери и три сина.
