Једног тмурног јесењег дана, са Царине је у Ужице изненада почела да улази необична поворка коју су грађани гледали са запрепашћењем и неверицом. Била је то поворка од преко триста немачких војника, које су партизани и четници заробили на фронтовима код Крупња и Горњег Милановца. Исцепани, одрпани, блатњави, необријани, у цокулама без пертли, неки чак и у нанулама, без капа, са рукавицама без прстију, уз пратњу слабе страже наоружане неким танким пушчицама, танџарицама, заробљеници су у нереду улазили у град. Било је напросто немогуће у овим бледим, необријаним, запуштеним и престрављеним јединицама, помодрелим од зиме, препознати оне снажне, самоуверне, добро истрениране, сите и немилосрдне војнике, који су са челичним шлемовима под конац, чизмама под конац, шмајсерима на грудима под конац, као под конац сазидан живи зид марширали улицом, певајући војничке песме у којој су деца повремено разазнавала необичне речи, “ајлија-ојлала”.
У један од оних градова по којима су колико до јуче патролирали, хапсили и стрељали, заробљеници улазе уплашени, глава увучених међу подигнуте крагне шињела. Из масе народа, који великом брзином расте око њих, могла би сваког тренутка покуљати лавина пуна песница. Међутим, уместо псовки и повика, које очекују, заробљеници прво чују потпуну тишину. А онда се у тој тишини, у којој пуцају бубне опне, зачуло јецање.
Ово више нису челични војници Вермахта, који освајају свет, него јадници који се гладни, промрзли и преплашени, у својој неудобној, дрвеној и распареној обући, с муком вуку по зими и туђој земљи. Гледајући их, мајке мисле на своје гладне синове, и жене на своје заробљене мужеве, а не и на освету. Једна по једна, жене почињу да прилазе поворци, али не зато да би некога удариле, него да би заробљеницима пружиле крушку, јабуку, жуту дуњу, комад проје, коцку сира, шта јој је било најближе да дохвати са стола и изнесе на улицу.
