O Milutinu Jovičiću Luju šira užička javnost slabo zna, što govori o njegovoj skromnosti.
Rođen je 1933. godine u užičkom selu Potočanju. Osnovnu školu je završio 1944. godine. Zatim je išao u užičku Gimnaziju, pa u trećoj godini prešao u Učiteljsku školu. Kada je završio školu, raspoređen je za učitelja u tadašnji Pribojski srez u selu Mažićima. Zatim je radio u tadašnjoj nižoj gimnaziji u Priboju, predavao je srpski i ruski jezik. Kada je odslužio JNA, dve godine je radio u selu u Ravnima. Godine 1957. zaposlio se u Valjaonici bakra na radnom mestu prevodioca za nemački i ruski jezik. Upiso je i vanredne studije na filološkom fakultetu u Beogradu. Kada je diplomirao, radio je do penzije kao novinar u užičkim “Vestima” i “Glasu valjaonice”, čiji je urednik bio duže vreme. Uvek je bio raspolođen za saradnju sa drugim medijima.
U “Užičkoj nedelji” je od njenog osnivanja, kao urednik redakcije, u kojoj je vodio rubriku “Varoš, ljudi, događaji”, o starom Užicu. U toku te saradnje, objavio je knjigu “Sećanja na varoš”. U recenziji knjige, Rade Jovanović je između ostaloga napisao:
„Milutin Jovičić se opredelio za autentičnu priču naratora, raznolikih po mnogo čemu, osim po nepatvorenoj ljubavi i sentimentu prema Užicu. Autorova intervencija svela se na simboličan udeo u sadržini hronike, koji se ogleda u toplim lirskim uvodima i zaključcima propovedanja, koji knjizi pridodaju izuzetnu literalnu i vrednost, koja uokviruje, ponekad čisto statističke, sadržine pojedinih sećanja.
(…) “Po samom naslovu upućeni smo na idilična vremena, kada se do Užica putovalo kolskom zapregom seoskim putevima, kada su u gradu zore najavljivali petlovi, a naredbe vlasti obznanjivali dobošari. U tim vremenima nije se živelo ni glatko ni slatko, ali su se Užičani uspevali nositi sa svim nevoljama, jer su imali moćno oružje: vedar duh, po čemu su bili u dugom nizu generacija najveći bogataši u Srbiji. Kad im je bilo dobro, smejali su se što im je bilo dobro; kad im je bilo teško, smejali su se da im bude lakše. „Sećanje na varoš“ jeste hronika grada u vremenu u kome se privređivalo, radilo, trgovalo, stvaralo bogatstvo, ali i životarilo, gladovalo, smrzavalo, umiralo, ginulo… Ali i vesela priča o gradu u koji su sve češće dolazili i u njemu zauvek ostajali bogati trgovci i preduzetnici, zanatlije i školovani činovnici, pa je grad dobijao snagu koja ga je nosila i razvijala.
Autor „Sećanja na varoš“ pokazao se kao izvanredan kolekcionar svih tih nostalgičnih priča, koji nije bio opterećen književnom formom i literalnim kvalitetima naratora ni u približnoj meri koliko relevatnim pojedinostima i njihovim jednostavnim konstatovanjem, na koji je način je omogućio personalnu autentičnost svakog naratora, koja tek uzgred oslikava skromno literalno umeće, bez hendikepa na račun kvaliteta slike. U ovim naracijama, kraćim ili dužim, sve funkcioniše izuzetno dobro: svi naratori vezuju čitaoca za događaje neosetno nevidljivim užadima svoje naivnosti i vere u autentičnost svoje verzije ispričanog i mistiku svog učešća u priči. Sve je u knjizi zasnovano na prolaznosti i vremenskoj distanci, na patini događaja, na optici svedočenja. Sva lakoća interpretacije uspomena samo je naivna vrsta šaranja, odvođenja čitaoca u predele nezaboravljene prošlosti sa sitnim slobodama i radostima, u carstvo leptirova i vilinih konjica, na sunčanoj strani sveta, kao u zemlji čuda.”
