Мај 1964. године

1513

Ако пратите ову ужичку хронологију, сазнаћете многе важне ствари из поп културе која је убрзано мењала свет и које су много, онако неосетно, утицале на живот у Ужицу. Уз моју тежњу ка незабораву, покушавам да и младима објасним време у којем данас живимо, јер све има свој след догађаја и последицу. Многи Ужичани, иако о томе не размишљају, имају заслуге, али и грехе за напредак или назадовање града.

Мери Квант
Мери Квант

Шездесете године називају се златним годинама не само за Европу и Србију, или за Ужице, већ за свет. После два светска рата, свет се деценијама опорављао, шездесете године су биле године у којима су људи најзад могли да се опусте. “Луде године” у којима је дошло до многих друштвених и модних промена. Ове деценије на разне начине су се ослободиле жене, мода постала слободнија, 1963. појавила се мини сукња коју су у прво време носиле само оне најхрабрије жене. Данас као да нема таквих храбрих који ће стати иза својих речи и борити се за своје идеје. Већина жена данас је млака, скоро индетична, без храбрости која је неопходна за срећан живот.

Многе девојке данас не знају ко је Мери Квант, али свака са лепим ногама у свом орману има оно што је Мери за кратко време начинило великим именом светске модне сцене шездесетих година, а то је мини сукња. Прва мини сукња је продата у Мерином бутику званом “Базар” у Лондону 1963. године. Затим се минић појавио на страницама модног магазина “Вога”. На модној писти прва је мини сукњу прошетала чувена манекенка Твиги.

У Ужицу су овога пролећа, маја 1964, на корзоу појавиле прелепе девојке у минићима. Ужичка мангупарија их је прозвала “доминџос”. Лепили су мала огледалца на врх ципеле да у гужви задовоље своју еротку радозналост. Тај минић Мери Квант брзо је прихваћен у Ужицу, ширио се као некаква модна епидемија. Тако је британска модна дизајнерка Мери Квант усрећила нас многе младиће генерација из педесет и неке. За маторце тада су минићи били као неприхватљиви, али су испод ока пажљиво посматрали и ћућорили жалећи што се нешто слично није појавило у времену њихове младости. Мери је 1966. примила Орден Биртанске краљевине за свој допринос моди.

Лепа Ужичанка у минићу шездесетих
Лепа Ужичанка у минићу шездесетих

Ужичани су прославили први мај као и предходних година. На “Врелу” у Перућцу је отворен ресторан “На Врело”. Овај ресторан ће постати у годинама које долазе генерацијама Ужичана омиљено место, нарочито када је завршена брана, свраћали су у одласку и повратку на Перућачко језеро.

У Перућцу се одржало славље поводом рушења загата прве фазе и скретања Дрине. Говорио је Михајло Швабић, присуствовао Слободан Пенезић, преседник извршног већа Србије, и остали локални политичари из Ужица и Бајне Баште.

Историски архив Ужица био је тада установа са највише проблема. По оснивачу Архив је био општинска установа, по надлежностима Средска, која је прикупљала архивску грађу са подручја целога Среза. Смештен је био у бившој предратној кафани и пекари, која је била подупрта дирецима да не би пала (та кућа је нестала за време изградње Блока “Златибор”).

Директор Влајко Брковић је рекао:
– Још први дани рада Ваљаонице показали су шта и колико она значи за југословенску индустрију.

У Ваљаоници је просек радника тих година био 34. године, поседовао је пола хектара обрадиве земље, годишњи одмор користио је код куће и свакодневно пешачио око 3 километра до фабрике. Сваки пети Ваљаоничар је био замљорадник.

Тада је највећи пораст производње имао Први партизан.

Штафета младости је је прошла кроз Ужице 19. маја и “однела најлепше жеље другу Титу”.

Поново се појавио ужички хумористички лист “Ера”. После изласка листа, приређен је коктел и вечера. Добро се јело и пило, Ужичани су показали гостопримсто како би 31 гост са стране понео утиске, исплаћене су им дебеле дневнице и “масна” вечера. “Ера” се више није појавио. Редакција и гости су га појели.

У Ужицу су се овога маја највише читали: “Експрес политика”, “Политика”, “Борба”. Вести су се тада продавале у 3274 примерка. Ужице је тада имало 4500 радио апарата, 480 телевизора.

И ове године је одржанан слет на стадиону. Опет је највише признања добио професор Влајко Ковачевић, овога пута са вежбом са обручима уз музику са мотивима народне музике коју су извеле ученице учитељске школе.

Београд у време када је Станимир Тодоровић имао таксије
Београд у време када је Станимир Тодоровић имао таксије

Једна од најинтересантнијих породица у Ужицу педесетих и шездесетих година била је породица Тодоровић или познатије породица Раде Шоферке, иста она од које су ВИС Вихори купили Осмобил (или Кадилак). Отац породице Станимир, мајка Рада, син Петар и ћерка Драгица. У време шездесетих и отац и мајка су професионални возачи, а деца су седала за волан кад год им се укаже прилика, породична страст, јединствена у тадашњој Србији.

Станимир је рођен у Јежевици 1904. године, са своја три брата је отишао да ради у Београд, натарало их је тешко економско стање у ужичком крају после Првог светског рата. Када је дошо у Београд имао је само шест месеци школе, али је захваљујући окружењу успео да стекне образовање. Био је редовна муштерија у књижари Геце Кона…

Године 1936., је дошао у Јежевицу и запросио седамнестогодишњу лепотицу Радмилу, конкуренцију није имао јер се појаво у луксузном “Форду”. Радмила је била из угледне породице Јелића. Њен отац је био Милутин, Солунац. Њена Мајка је дошла из Коштунића.

Рада Шоферка у најбољим данима "Ракете"
Рада Шоферка у најбољим данима “Ракете”

Браћа Тодоровић, Станимир и Будимир, имали су, пред други светски рат, у Београду, на Мостару, такси-службу за превоз путника. Познати по квалитетној услузи и удобним возилима, поседовали су пет-шест аутомобила марке “Форд”. Запамћено је да су возили и тадашње познате личности министре, писце, боеме на Скадарлију. Будимир је имао кућу на Дедињу. Имали су шест шофера господски одевених, са белим рукавицама, у парном оделу, белим кошуљама са обавезном краватом. Станимир, кога је цело Ужице знало као Цале, возио је познатог писца Бранислава Нушића у време када је био драматург и управник Народног позориша у Београду, као и тада најпопуларнију и најпознатију глумицу Жанку Стокић. Њу је упознао још пре него је постао таксиста, претходно је у позоришту био ватрогасац. Био је ватрени Жанкин обожавалац аплаудирајући јој и на пробама. Брачном пару Тодоровић се у Београду родио син Петар и кћер Драгица…

Рада Тодоровић или позната Рада Шоферка је рођена 1920. године. Станимир је до шоферског заната стиго мање више нормалним путем, док је Радин био веома необичан; била је тада једина жена шофер у западној Србији. Она је 1960. године имала 11 година радног стажа као возач прве класе, тада је возила велики аутобус градскога превоза. Она је још пре Другог светског рата уз свог мужа учила шофирање и механику. После рата је положила све испите да би добила ово звање. У “Ласти”, где се запослила, нису били задовољни овом новом, приновом говорили су: “Није волан за жене. Гуму неће моћи да монтира, а камоли да поправи тежи квар”. Ипак није било тако, ова одважна и срчана жена, коју је знало цело Ужице, се није на то обазирала. Возила је и возила, по Црној Гори, Босни, Војводини, путнике, пошту, све врсте возила брзо и спретно.

Сматрали су је за најбољег возача, а путници су имали безгранично поверење у њу. Син Петар, кога је тих година највише интересовала медицина, Ужични су често виђали за воланом “Фиће” или “Олимпије”. Ћерка Драгица је научила да вози када је могла да дохвати куплунг. Завршила је гимназију и спремала се да упише факултет. Говорила је: “Волим да возим. Нарочито волим брзу вожњу, што ми мама допушта. Када идем са татом једнако слушам: “Лакше лакше…” Волим да возим и мопед”.

Рада је ове 1964. рекла:
– Муж ми је возач. Нисмо могли живети од његове плате. Једног дана Станимир ми преложи да ја почнем возити. Прихватио је обавезу да ме научи и припреми за испит. Положила сам испит и почела возити такси. Касније сам положила и “Ц” категорију. Добила сам камион. То је било напорно за мене, јер ми се није знало радно време. Рачунала сам да ћу лакше обављати свакодневне кућне послове како будем возила аутобус. Одлучила сам да положим “Д” категорију. То сам и учинила. Одмах сам добила аутобус. Био је то веома значајан дан за мене, али била сам свесна великих обавеза. Највише сам возила на релацији Ужице – Пожега, Ужице – Партизанске Воде, често сам путовала у Бајну Башту, Љубовију, Пријепоље, Пљевља, Београд.”

Рада Тодоровић је 2007. аутобусом провозала новинаре
Рада Тодоровић је 2007. аутобусом провозала новинаре

По одласку у пензију Рада и Станимир почетком осамдесетих су желели да живе у селу, па су подигли кућу у Јежевици, али су зими живели у свом трособном сатну изпод Нове Зелене пијаце, у некадашњој кући Милоша Кремића. Једном приликом те зиме 1987. године, Станимир Тодоровић је пошао у село да нахрани козе које су он и Рада држали. Тада му се догодила несрећа у Расној, поред аутобуске станице, када га је колима ударила жена аквизитер, која је журила да стигне у Ваљаоницу да прода књиге до краја радног времена. Од последица овога ударца Станимир је преминуо.

Ћерка Драгица Милошевић је радила 37 година као социјални радник. До пензије веома је била активна и у ужичком планинарском друштву. Син Петар Тодоровић је радио 40 година као физиотерапеут. За Тодоровиће, породицу најпознатије жене возача из Ужица – Раде Шоферке, се може рећи да су цео свој живот помагали људима, Рада и Станимир су их сигурно превозили, а њихова деца им помагала у највећим животниим проблемима. Године 2007, због жеље новинара, осмдесетседмогодишња Рада Тодоровић их је провозала аутобусом.

Ужице и дан данас има много успешних жена, али ретко која ће са трона чаршијских легенди скинути даму која је прва на Балкану возила аутобус.