Као и обично у Ужицу је прослављен Први мај, веома свечано са заставама, говорима и отварањем споменика за догађаје из НОБ–а.
После дугих и упорних киша, које су трајале читаву седмицу, набујале су и излиле се многе реке у Србији. Нарочито је било угрожено становништво у долинама река: Ђетиње, Скрапежа, Моравице, Рзава, Милешевке, Лима и Дрине. У Ужицу су се становници, који су становали уз реку, иселили када су видели да Ђетињи фали на појединим местима само пола метра да изађе преко зиданог кеја, нарочито уз Омладинску улицу.
У 2 сата после поноћи састао се штаб за одбрану од елементарних непогода. Одмах су мобилисане ватрогасне јединице, милиција и војска, предузећа и грађани. Иако се није остварила претња да ће брана старе централе на Ђетињи попусти и да ће доћи до наглог изливања, бујица је нанела поприличне штете. Оштећено је око 50 станова, фабрика коже, Трешњица… Вода је продрла и у магацин “Градине”, у коме се налазило око 30 тона карбида у металним бурадима, тако да је постојала опасност да то све експлодира и сруши околне зграде. Захваљујући групи Градининих радника, ова несрећа је спречена. Вода је на плажи провалила земљани насип поред бране и дечијег базена само зато што није са друге стране био обложен каменом, али су некако успели даље рушење да зауставе убацивањем џакова са песком. То је била срећа у несрећи, зато што је било у опасности насеље поред Ткачнице, било је планирано да се тај насип дигне динамитом, а Ђетиња је то сама урадила…
Највише су настрадале општине Пожега и Ариље. У Пожеги је бујица носила камионе, Скрапеж је направио праву пустош и однео четири моста. За време ових непогода, три лица су настрадала. У селу Миросаљцима оклизнуо се са моста и удавио земљорадник Љубивоје Плазинчић, у Белој Реци се утопио земљорадник Раденко Петровић који је био поприлично попио не воде него ракије. У Ариљу је нађена једна удављена жена, за коју нису знали ко је. Укупна штета у ужичком крају је процењена на 7 милијарди динара. Командант средског штаба против елементарних непогода био је Милутин Булајић, који је тада био начелник СУП Ужице. Тада је рекао да је све прошло много боље него што се он надао, а да ће против “Градине” бити поднесена пријава.
Првакиња београдске опере Радмила Бакочевић, која је завршила Учитељску школу у Ужицу, је рекла: “Другови из титовоужичке области су ми помогли. Највише Олика и Душко Ђурић. Дозволили су ми да одем у Београд и покушам са Музичком академијом. Ако положим пријемни испит и добијем потврду да сам талентована, и од мене нешто може бити – остајем. У супротном враћам се у Тутин, за Учитељицу.“
Оперску диву Радмилу Бакочевић сам упознао у видео клубу, који сам имао на Златибору током прве деценије 21 века. Волела је филм и радо је током одмора из своје викендице, која је била у близини, обично током лета долазила да одабере филм. Мој отац Влајко био јој је професор у Учитељској школи. Неколико пута смо попили кафу и разговарали.
Радмила је рођена у Гучи, где је отац био управник расадника. Њена мајка је изузетно певала, а стриц је имао тамбурашки оркестар. Још као девојчица певала је на светосавским приредбама. Супруга пријатеља, њеног оца лекара Драгог Аћимовића, Ружица храбрила је да покуша да оствари снове. Када је после Другог светског рата добила стипендију за Учитељску школу као најбољи ђак, она јој је говорила: „Учитељица може бити свако, а ти си оперска певачица”. Када је завршила у Ужицу Учитељску школу, држава је распоредила у Тутин да учи децу и тада је веровала да је њена каријера окончана и пре него што је почела.
На Музичку академију у Београду стигла је после неколико препорука професора који су је слушали на фестивалима културно-уметничких друштава. Рекла је:
“Дрхтала сам пењући се уз степенице које су водиле на аудицију за класу професора Николе Цвејића, јер сам слушала друге кандидаткиње како певају оперске арије. Знала сам само народне песме и чак помишљала да одустанем. Ипак, знала сам да је то моја велика шанса да живим живот како сам желела и пустила сам глас пред комисијом. Одушевила сам их и добила студентску стипендију. Морала сам да се докажем на сценама у Барселони, Трсту, Лисабону, Њујорку, Милану, Бечу… па тек онда да добијем улогу на сцени Народног позоришта у Београду… Играла сам и Коштану почетком шездесетих у престави у народном позоришту.”
Радмила је значајну међународну каријеру започела 1955. године и која се завршила са њеним пензионисањем са сцене 1982. године. Током своје каријере певала је у готово свим важним оперским кућама широм света, укључујући извођења широм Европе, Северне Америке и Јужне Америке. Учврстила је дугогодишње партнерство током своје каријере са две оперске куће, а то су: Народно позоришту у Београду и Бечка државна опера. Након пензионисања са сцене, Радмила Бакочевић је радила као професор певања на неколико универзитета. Тренутно је члан Музичке академије Универзитета уметности у Београду, где је и радила као ректор од 1998. до 2000 године. Била је супруга политичара Александра Бакочевића.
За директора “Првог партизана”, уместо Мома Вуковића који је отишао у пензију, постављен је Милета Јешић, рођен у Годовику 1932. Завршио је Технолошки факултет. До тада Јешић је био политички веома активан још као ученик ужичке и пожешке Гимназије. По завршетку студија најпре је радио као инжињер у Ваљаоници бакра, а затим као секретар Оштинског комитета СКС Ужице од 1962. до 1965. године. Вративши се у привреду Милета Јешић је био на истакнутим руководећим положајима директор Предузећа „Први партизан“ (1965 – 1973.), генерални директор Ваљаонице бакра (1973 – 1978), генерални директор Здружене електропривреде Србије, члан Преседништва и Потпреседник привредне коморе Југославије и специјални саветник генералног директора Електропривреде Србије. У три сазива биран је за члана ЦК СКС, а у једном био и члан Председништва ЦК СКС.
Од отварања па до маја 1965. године, музеј у Ужицу је посетило 100.000 посетилаца.
Слобода је победила “Раднички” из Крагујевца са 3:0. Утакмицу је пратило 2000 гледалаца, а голове су дали Терзић, Гардић, Ђоковић. Ужице је одзвањало од „гоооооол“ ужичког навијачког хора, три пута…
Ужички атлески клуб је на четворомечу победио у Горњем Милановцу, а најбоље се показала тада позната ужичка атлетичарка Милеса Лучић.
На петом конгресу Савеза комуниста Србије речено је да се рашчисти са онима што коче социјализам. За генералног секретара централног комитета Савеза комуниста Србије је изабран Јован Веселинов, а за секретаре: Војин Лукић, Милојко Друловић и Данило Кекић. Ове одлуке ће се осетити и у кадровској политици у Ужицу.
Прослављено је 125 година ужишке Гимназије. У Дому армије је 21. маја одржана свечана академија, 22. су положени венци на Партизанском гробљу и у Луновом селу, отворена изложба у сали Гимназије. Одржана су спорска такмичења на игралиштима гимназије и испред Соколане. Одржана веле мелодија у сали Дома и другарско вече у Градској кавани. 23. маја финална спортска такмичења. Директор гимназије је био Милутин Пашић, а последњих тридесет година фамилус у Гимназији је био Вељко Перишић, који је генерације “спасавао” својим звоном. Тада је Тито одликовао гимназију Орденом заслуга за народ са златном звездом.
Железничари ужичкога краја су одлучили да се боре против акохолизма и да у свим железничким ресторанима забране точење алкохолних пића и да се уместо тога набаве веће количине “кабезе”. Да држе предавања својим радницима о штетности које наноси алкохол и да им прикажу филмове са истом темом.
“Градина” је отворила две нове продавнице на Царини и Златиборском путу.
У Ужицу се причало да је најбоље пре него се оде да се уплати угаљ у “Чиготи”, да се оде до Соколане и добије кондиција и снага због неописиве гужве на уплатном месту.
“Слобода” је пред 3000 гледалаца на свом стадиону победила “Напредак” из Крушевца са 2:1, а голман Крушевљана Ђорђевић спасао је свој тим од катастрофе. За Слободу су голове дали Павловић и Радивојевић.
