Мај 1966. година

114

Први мај је прослављен као и сваке године на излетиштима. Мене су послали код рођака Јоловића, који су живели у стану у Парохијском дому, да не видим како месар коље и спрема јагњетину у нашем дворишту у Омадинској. У међувремену смо јагње и ја постали другарчићи.

Љубиша и Оливера у филму "Сан"
Љубиша и Оливера у филму “Сан”

У оном поменутом локалу на Главној улици који је био предвиђен за продавницу музичких иструмената, преко пута апотеке предузеће “22 децембар” из Крагујевца отворило је своју другу продавницу у Ужицу. Предходна је отворена на Липи и изузетно је добро пословала.

Након шест година поново се на улицама Ужица снимао филм. Опет је режисер био Пуриша Ђорђевић, који је у Ужицу после “Првог грађанина мале вароши” снимао филм “Сан”, тематика је била из Ноб-а. Део филма је сниман у мојој Омладинској улици, испред наше куће и на старом железничком мосту. Сећам се да су партизани јуришали преко моста да су у кориту Ђетиње грувале експлозије, штектали митраљези, да је Оливера Вучо (касније Катарина) сатима седела и чекала у једном комбију, да је Љубиша Самарџић стално био насмејан и окружен чопором деце, да се Мија Алексић видео на “ћири” који је “глумио”, “партизански воз”.

Девојчица Неда Арнерић
Девојчица Неда Арнерић

Пуриша Ђорђевић је стално викао преко мегафона. Ипак ми је највише остала у сећању прелепа смеђа девојчица са дугом косом и шишкама, која је играла у филму и која се појавила у мом VI 3 разреду у Основној школи “Душан Јерковић”, била је ту док је се филм снимао. Као по команди сви дечаци из мог разреда су се заљубили у њу, правећи разне глупости да би их приметила. Била је то Неда Арнерић. Касније смо сазнали да је Неда та која на Радио Београду свако јутро будила децу у емисију “Добро јутро децо”. Да је Љубиша Самарџић први пут у Ужицу и да је рекао за град: “Фасциниран сам изгледом Трга партизана који је, по мени, најлепши у Југославији. Морам да подвучем да је Ужице један јако чист град, са идеалном климом и дивним људима“. Филм је био југославенски кандидат на 17. Међународном филмском фестивалу у Берлину 1966. године, а Пуриша Ђорђевић је добио Сребрну арену на пулском фестивалу за овај филм.

Угоститељи из ”Слоге” су организовали излете до ресторана “Златиборска ноћ” на Белој Земљи. На излете се полазило у 16 часова, а враћало у 21 исте вечери. Конзумација од 5 динара се уплаћивала у Хотелу “Златибор”, а превоз је био бесплатан аутобусом предузећа.

Овога маја у ужичким биоскопима су приказивни филмови: “Како је освојен Дивљи запад” I и II део, “Фладриски пас”, “Голи и мртви”. У Дому армије: “Двоструки обртај”, “Гусар”, “Два мускетара, “Благо у сребрном језеру”, “Капетан ватра”, “Драги Џон”.
У Дому је одржан фестивал пионирских хорова подручја ужичког Среза. Прву награду је освојио хор ОШ “Душан Јерковић” који је припремио и њим дириговао Милош Броћић.

Отворена је приватна радња за одржавање моторних возила на Међају. Власник је био Мишо Димитријевић.

Вихори на сцени у великој сали "Феријалног“, с лева: Ломец, Боре, Рицко и Јовица
Вихори на сцени у великој сали “Феријалног“, с лева: Ломец, Боре, Рицко и Јовица

У “Првом пртизану” су решили да смање радну недељу од 44 радна часа. Планирали су да од 1. јануара 1967. уведу 42 часовно радно време тако да се неће радити три прве суботе у месецу.

Извађена је коцка на Главној улици на простору од робне куће “Прогрес” до Алексића моста. Ужичани су се припремали да асфалтирају Главну улицу. Помало су се сви чудили, јер Тито није најављиво да ће доћи у град.

Покренута је акција “Улепшајмо наш град”. Било је предвиђено да најбољи добију пет новчаних награда, десет колекција егзотичног биља за украшавање тераса и дворишта, педесет похвалница, а прва награда је износила 20.000 старих динара.

Вис "Вихори" са Менаџером и финансијером Мирославом Стефановићем "Баџом"
Вис “Вихори” са Менаџером и финансијером Мирославом Стефановићем “Баџом”

Одржан је средски фестивал аматерских група. На фестивалу је ушествовало 8 група, а прво место је освојила група ужичке Учитељске школе са представом “Драга Рут” од “Норме Красне”, друго место је освојила група из ужичке Гимназије која је наступила са бајком од Величка Брадића “Неко чудно воће”. За најбољу глумицу овога фестивала аматера проглашена је Гордана Лапчевић из Учитељске школе.

Године 1966/67. од овога маја долази до селекције међу ужичким рок музичарима, од најбољих појединаца из “Веселих дечака”, „Метеора“, „Смака света“… Све ово има велики утицај на ужичку рокенол сцену, првенствено с појавом атрактивних шоумена Вис Вихора који постају узор генерацијама младих ужичких музичара током последње три године шесте деценије 20. века.

На новом ужичком Тргу партизана, споменику револуције, чуле су се неке нове вибрације у касним поподневним сатима из радионице за поправку лифтова “Давид Паић”. Чврсти ритмови и реске соло деонице веома брзо су засметали старијим заслужним грађама. Актери су били Вис „Вихори“. Гитариста Павле Зарић Рицко је осетио ново време, да нова ужичка рок група мора имати финансијера и менаџера. Налази га у заљубљенику у рокенрол, добростојећем мајстору за сервисеру лифтова, који је у “град лифтова” како су прозвали Ужице после изградње Трга и неколико солитера, дошао из Трстеника. Звао се Мирослав Стефановић од Ужичана назван “Баџо Лифтажија”. Он финасира куповину врхунских иструмената до тада невиђених у Ужицу: гитарско појашало BoX AC 100, гитарске вах-вах педале, бусер. Разглас Echolet 2X100 вати. Ритам гитара је била дванестица Фрамус са уграђеним магнетом, бас гитара Вокс виолин иста какву у то време користе Битлси, која је укључивана у појачало Фендер. Рицко је свирао на гитарама “Фендер Статокастер” и “Хофнер”, и скупио је екипу: Раде Танасковић – клавијатуре, Миломир Савић Ломец – бубњеви, Ненад Загорац бас гитара и вокал.

Невидљиви људи у "Труману"
Невидљиви људи у “Труману”

Почели су са пробраним репертоаром познатих светских хитова шездесетих година. Одмах су декларисани од бораца у граду Титовом као “продукт трулог запада“, да кваре Титове пионире и омладинце који су се редовно доказивали на радним акцијама ”и скупљали поене за свјетлу будућност”. Ипак тај нови стил зван бит музика, с појавом Вихора ће бити у Ужицу замењен називом рок музика, док ће њени актери добити назив „рокери“. Одлазе да вежбају и свирају чајанке у Феријални дом на Плажи склањајући се што даље од Титових бораца. Из групе врло брзо одлази наставник музике Раде Танасковић, замењује га клавијатуриста Јовица Митрашиновић. Неколико месеци касније Рицко позива на једну од проба Ђорђа Васића. Остаје у Вихорима и задужен је за “специјални репертоар” – најчешће су то хитови скинути с Радио Луксембурга, Радио слободне Европе. Тада је главни вокал и водитељ програма био Миломир Савић Ломец.

У Гимназији, на зидним новинама, дугоховити чланови гимназијске фото секције објавили су фотографију снимљену у кафани „Труман“ испод које је писало да су се у кафани појавили невидљиви гости.