„Živeo Prvi maj“ je željno očekivani državni praznik u Titovoj Jugoslaviji. Već sa prvim svitanjem počinjao je prvomajski uranak. Sindikalni aktivisti su postavljali improvizovane klupe i stolove od dasaka, prekrivene šarenim stolnjacima iz radničkih menzi ili češće zastrte samo pakpapirom. Uz velike količine hrane i pića dovožene kamionima, proslava je mogla da počne. U prvo vreme, negde do šezdesetih godina, svi ovi organizovani uranci održavani su u T. Užicu u Adi gde se pod stoletne krošnje dudova i lipa moglo skloniti od kiše i sunca. Bilo je tu muzike pa su se narodna, kozaračka kola i kolovođe ceo dan smenjivali.
Svuda u “Jugi” je bilo slično. Čim zora svane 1. maja, “drugarice” bi pripremile korpe s lakom užinom u vidu kuvanih jaja, kiflica, gibanice, a drugovi bi na samom izletištu za svaki slučaj “okrenuli” ražanj s jagnjetom, a nekad i volom, ohladili pivo u obližnjem potoku sve zavisno od broja članova sidikalme podružnice. Dok su učesnici proslave još bili trezni, u ranim prepodnevnim satima, bili bi održani pozdravni govori otprilike: “… Sa ovoga ovde mesta poručujemo drugu Titu i drugarici Jovanki…” Nakon toga bi nastupilo kulturno umetničko društvo sa spletovima narodnih igara iz svih delova Jugoslavije. Zatim bi se prešlo na jelo i piće. Na kraju bi mladi momci i devojke počeli da se jure po okolnom žbunju, i to bi bila odlika prvomajskog uranka u celoj Titovoj Jugoslaviji.
U Užicu, za Prvi maj ove 1973. godine iza konvoja autobusa koji je u ranom jutru vozio razdragane užičke udarnike iz fabričkih krugova na izletišta, uvek je išla hladnjača krcata pečenjem i pićem. Za njom kombi sa muzikantima. Portiri su lažnim osmehom, prateći drugove kroz kapiju, nisu krili ljubomoru što izostaju sa fešte. Valjaonica, “Prvi partizan” i “Cveta Dabić” kupili su po 200 jagnjadi za radnike od “Mesara”. Kad dodaš i ostale firme, prodavali su 1.200 jagnjadi i 500-600 prasadi. Plus, svaka od osam Mesarovih radnji prodavala je po stotinak jagnjića i prasića. Toliku stoku u užičkom kraju bi bilo nemoguće naći i otkupiti, pa su išli u Banat… Poslednjih aprilskih dana pečenje se razvozilo u fabrike. Šefovi su puštali ljude iz pogona da pomognu mesarima. Neke kasapnice su zatvarane da bi trgovci došli u ispomoć… Titovoužička radnička klasa slavila je Prvi maj, sa njim plate, viškove, bonuse, regrese.
Razvijao se kult rada, ljudi su se upoznavali, družili. Na urancima su rođene mnoge ljubavi, naročito po pomenutom okolnom žbunju, senima i zaklonitim mestima. Zlatibor, Tara, Jelova gora, Kadinjača, Bela Zemlja… Sva izletišta su bila okupirana ljudima; među borovima vrteli su se jaganjci; najbolji komad livade čuvao se za kolo; zelenilo se mešalo sa koloritom zastava – državnih, republičkih, fabričkih i partijskih. Svirka se ugovarala mesec dana unapred, na livadama preko su se plela nepregledna kola. Najpopularnija kola bila su “užičanka” i “moravac”. Prvomajski izleti u T Užicu sedamdesetih imali su svoj poseban izgled. Gde će koji kolektiv na uranak – o tome se pitalo opštinsko Izvršno veće, jer je Zlatibor bio tesan da primi sve.
U međuvremenu se mnogo toga dogodilo, Tradicija prvomajskih svetkovina se ugasila, kao i firma “Mesar” koja je bila važna karika u organizaciji uranaka. Sada razni aktivisti i sindikati otvaraju pitanje širom Srbije – imamo li razloga da praznujemo 1. maj kao praznik rada, kada dobar deo čovečanstva nema posao i kada je u mnogim zemljama borba za radnička prava postala borba za radno mesto i bilo kakav posao. A Dubioiza kolektiv pevala:
Prvi Maj
Ni danas nije počeo svenarodni ustanak
Idu svi na sindikalni prvomajski uranak
Proleteri kao jedan žure do cilja
Nozdrve golica miris roštilja
U potoku hladi se par gajbi piva
Iz flaša se nateže rakija šljiva
Radničke parole danas nema ko da nosa
i neće se pjevat’ “Bandiera rossa”
Niko ne priziva suzavac, pendrek
Zašto politikom kvariti dernek
Tequila sunrise, mjesto Molotova
U kolo se hvata i kordon drotova
Digla se čitava bivša Juga
Nećemo nikome biti sluga
Neustrašivo derneči drug uz druga
Hrabro se mezi i složno se cuga
Naspi nam po rakiju i nazdravi za kraj
Tehnološki višak danas slavi 1. maj
Ovdje se rastajemo, zbogom, good bye
Mi idemo u stečaj, sretan 1. maj
Danas nije Olimpijada
Danas nije ni gej parada
Garant nije Čimburijada
Danas je praznik, Dan rada
Radnička pjesma gromko se ori
Pjesma što slavi neradni dan
Suncobran, meza, potok žubori
Zašto da kvarimo savršen plan?
Nikog ne zanima ni klasna borba
Krčka u kazanu begova čorba
Kakva revolucija i Pariška komuna
Evo deset ćevapa u pola somuna
Kad ugase roštilje i utihnu pjevaljke
S livade nestanu ćebad i ležaljke
Kući ćeš umoran leći u krevet
Sanjaćeš zaslužen radnički dženet
Prije tih snova sebi obećaj
Samo levati idu u stečaj
Biro je početak, a penzija kraj
Radnička klasa odlazi u raj.
Letnja bašta za poslastičarnicu koja se nalazila usklopu bloka “Zlatibor”, desno od ulaza u Ekspres restoran, bila viša od jednog metra od nivoa trotoara, obložena mermernim pločama sa betonskim klupicama koje su štrčale iz nje prema trotoaru. O njih su mnogi šetači isprebijali noge, posle godinu dana je srušena, armatura posečena a šut oteran. Stajala je tu samo godinu dana i bola oči i izazivala radoznalost. Šteta je bila 40 miliona starih dinara… Zlobnici su pričali “da je jedan od gradskih funkcionera o jednu od klupica prebio nogu”.
Proslavljen je 25. maj Dan Mladosti u “Vestima” koje su u naslovu bile crvene boje, Petar Tešić je između ostalog pisao: “Danas je praznik naših uspeha, slobode i pobeda. 25. maj nikad nije bio izuzetniji isvečaniji. Nikad Lepši. Jer, Titov rođendan je i Dan Mladosti. Srećno, druže Tito! Srećan Ti 81. rođendan! Vreme u kome živimo –Tvoje je vreme. Veliko je po sjaju heroja. Ispunjeno mislima i tvojim srcem. Veliko po putu koje osvetljavaju Tvoje reči i Tvoje poruke. Revolucija još nije završena. Očekuju nas velike obaveze. Sa tvojim iskustvom naše akcije moraju biti uspešne. Pismo i ustavne poruke Tvoj su poziv da budemo odlučni. Revoolucija i napredak društva niko ne može zaustavljati. Ovo cveće je za tebe. Raširi ruke i otvori srce da primiš svu našu ljubav”. Kasnije smo u šegi pitali Pera Tešića da li se zaplakao dok je pisao ovaj tekst? Pero se samo nasmejao i rekao: -”Ništa nije teško kad se mora”. A drug Tito je čitao politiku.
Mladi užički reprezentativac Dragomir Žunić je doneo još jednu medalju na stadionu Crvene zvezde u Beogradu užičkom Atleskom klubu. Osvojio je treće mesto u trčanju na 3000 metara. O Dargomiru Žuniću pisao je i omladinski list “Maj” pod naslovom “Dragomir Žunić u državnom dresu” koji su izdavale “Vesti”.
