Maj 1975.

24

Živeći u međusobnoj ljubavi u Jugoslaviji sedamdesetih nismo razmišljali ko se kako preziva i koje je vere ili nacije. Toplina i druželjubivost naših ljudi je već nadaleko bila poznata, Imali smo vremena i novca za izlaske, prijateljstva, putovanja. Za ostale zemlje Istočne Evrope bilo smo “Zapad”. Ako se sve ovo uzme u obzir, nije preterano reći da je Jugoslavija sedamdesetih godina dvadesetog veka bila jedna od najboljih zemalja na svetu, ma koliko to zvučalo preterano.

Omiljena slika “Ciganka sa gitarom” uočljiva u mnogim užičkim kućama i stanovima sedamdesetih
Omiljena slika “Ciganka sa gitarom” uočljiva u mnogim užičkim kućama i stanovima sedamdesetih

Crtani filmovi u 7 i 15 su ostavili jedan od neizbrisivih tragova i u životima užičke dece. Danas je deci dostupno bezbroj kanala sa crtanim filmovima iz čitavog sveta, u svako doba dana ili noći, samim tim, izgubila se čar iščekivanja, radosti i ne zaborava. Kuće i stanovi našeg detinjstva i mladosti su bile ukrašene prepoznatljivim detaljima tog doba – keramičkim figuricama, lutkama iz Italije, goblenima, gondolama iz Venecije, šustiklama i skoro svi smo imali te iste “ulepšivače” domova. Sećam se da je na Megdanu u Gulanovoj staklorezačkoj radnji dominirala uramljena reprodukcija “Ciganka sa gitarom”, moj utisak je da je to bila najomiljenija slika u Užicu sedamdesetih godina. Užičani su je kupovali prilikom različitih slavlja kao poklon tako da polovinom sedamdesetih godina mogla se videti u svakoj trećoj užičkoj kući. Posle Titovih slika ovo je bila zasigurno najbrojnija slika u Užicu ovoga maja.

Album YU grupe na kome je antologijska balada “Crni leptir”
Album YU grupe na kome je antologijska balada “Crni leptir”

Najpopularnija jugoslovenska rok grupa Užicu bila je 1975. godine YU grupa. U februaru 1973. godine grupa odlazi u London gde su održali vrlo uspešan koncert u prestižnom Marqo klubu što im je donelo snimanje probnih snimaka za diskografsku kuću CBS i ponudu da idu na turneju po Engleskoj sa Alman Braders. Međutim, grupa odlučuje da se vrati u Jugoslaviju kako bi održala koncert u beogradskoj Hali sportova. U leto 1973. izdaju svoj debi album koji nosi naziv grupe i na njemu se našla sada već kultna balada Crni leptir. Album je te godine poneo titulu najprodavanijeg rok albuma do tada u Jugoslaviji. Početkom 1974. godine, YU grupa izdaje svoj drugi studijski album Kako to da svaki dan? Ovog maja 1975. Objavljuju treći album, koji takođe nosi naziv grupe. Užički mladi su pratili YU grupu i jedva čekali kada će “bela lica doći do Užica”.

Ovog maja 1975. U užičkim knjižarama “Pobeda” i “Nolit” pojavila se nova slikovnica pripovedanja o devojčici Maji – “Maja Kuvarica”. Prvo izdanje je prodato za nekoliko dana… Maja je pravi fenomen u izdavaštvu u književnosti za decu. Od „Maje na selu” i „Maje i tajanstvenog princa” nastalo je 60 albuma, prevedenih na na 30 svetskih jezika. Sa više od 100 miliona prodatih primeraka na listama najprodavanijih bestselera svih vremena, edicija o Maji zauzima 30. mesto, odmah iza serijala Jana Fleminga o Džejmsu Bondu. Posvećene su joj i dve video igrice, „Maja” se čitala u 15 zemalja od Kine preko Poljske, Italije, Mađarske do Jugoslavije. Svuda je Martina dobijala „lokalno” ime, pa je tako je kod nas bila Maja, u Engleskoj Debi, u Nemačkoj Marina, a u Češkoj i drugim istočnoevropskim zemljama Martinka.

Maja kuvarica
Maja kuvarica

Prvi maj je proslavljen organizovano po okolini Užica i na Zlatiboru. Mnogi su da iskoriste slobodne dane “skoknuli” do Trsta.

Užice se vratio Dragan Radovanović, koji je posle rata emigrirao u “beli svet”, žalio se da grad nije mogao da prepozna: “Tamo gde je bio Žitni pijac, stanbeno naselje. Zgradurine, sve popločano, samo jedna kafana, ispred je Esnafska česma koja je bila kod Malog parka. Zgrade i kuće prekrile Poru, ispod Grada, Ibiševo guvno, Karađorđev šanac, Sarića Osoja, tamo sam jedva našao kuću školskog druga. Krčagovo nekada puno vrtova, prelepih livada uz Đetinju, koja više ne teče kuda je tekla, postalo je ružno i prljavo industrisko naselje u donjem delu i stambeno u gornjem, puno nekog novog sveta, nikog ne poznajem. Odem ti u Sevojno kod prijatelja da se podsetimo starih vremena, od iznenađenja nisam mogao da dođem sebi, gore nego u Krčagovu, Valjaonica bakra i aluminijuma, većina imanja nacionalizovana, ljudi šta je ovo bi, bolje poznajem mesta po Belom svetu nego svoj rođeni grad. Govorio sam ja da će komunisti upropastiti sve čega se dohvate, e ljudi moji šta bi od onakvog čistog vazduha i vode i onakvog grada u koji bi dolazili turisti iz celog sveta… Ne valja vam ništa ovo Titovo Užice, moraću ja pre nazad, nego što sam mislio.”

Godine1878. Godine u Užicu rođen je Radovan Dragović, novinar, političar i jedan od vođa radničkog pokreta. Socijalističkom pokretu se pridružuje rano, kao učenik Užičke gimnazije. Živeo je u Zagrebu i Gracu, a po povratku u Beograd sarađuje sa listovima „Napred“ i „Radnički list“, a kasnije postaje urednik „Radničkih novina“. Radio je na osnovanju sindikata i radničkog pokreta koji stoji na klasnim pozicijama. Bio je osnivač i prvi nastavnik u partijskoj školi u Beogradu. Odigrao je značajnu ulogu u stvaranju Srpske socijaldemokratske stranke. Umro je 1906. godine u Beogradu. Nekadašnji Užički radnički pevački hor nosio je ime Radovana Dragovića. Ovog maja Stari Mlivoje Hadžić, krojač u penziji je bio poslednji živi član nekadašnjeg Radničkog pevačkog hora Radovan Dragović, rekao je: -“Drago Vilotijević, predsednik hora, poznati socijalista, umro. Budimir Žeravčić opančar, Novica Popović, abadžija, Raško Vučković, krojač, Ljuba Drulović obućar, Kosta Aleksić bravar, u Prvom svetskom ratu vozio Vojvodu Stepu, Branko Jovanović, bravar, Nikola Lojanica, Krojač svi se preselili na onaj svet. Takođe više nisu među živima ni Đorđe Draškić, dirigent, poznati advokat, umoren u logoru za vreme rata, Dragiša Krstović obućar je poginuo 1943. godine. Od 46. članova hora koji je osnova 1919. ostao sam samo ja. To je bio muški hor. Neki članovi su pripadali Socijaldemokratskoj radničkoj partiji. Pamtim da smo pevali “Radničku himnu”, “Napred radnici drugari”, “Aj’ na noge”, “Dan borbe je”. Ovako jer to zvučalo – ‘Dan borbe je težak dan, ali uspeh pouzdan’… Kasnije je pevao u “Građanskom horu”, u “Zlatiborskoj vili” i u horu “Aleksa Dejović”. Stari tenor, Milivoje je imao 80 godina i živeo u staroj kući na Carini.

Okrugli amblem "Parada pobede - 9. maj 1975 - Beograd" objavljen je na prigodnom aluminijumskom bedžu koji je deljen učesnicima. Ovo je bila najbolja vojna parada Titove ere
Okrugli amblem “Parada pobede – 9. maj 1975 – Beograd” objavljen je na prigodnom aluminijumskom bedžu koji je deljen učesnicima. Ovo je bila najbolja vojna parada Titove ere

Na TV smo sa interesovanjem 9. maja gledali Paradu pobede. Svečanom defileu su pored građana Beograda prisustvovali najviši partijski i državni funkcioneri, na čelu sa maršalom Titom. Mnogi se slažu da je po nivou pripremljenosti i kvalitetu prikazanog ovo bila najbolja vojna parada Titove ere. Okrugli amblem “Parada pobede – 9. maj 1975 – Beograd” objavljen je na prigodnom aluminijumskom bedžu koji je deljen učesnicima. On se pojavljuje i na početku spota čiji je orginalni tonski zapis kombinovan sa odabranim koračnicama u izvođenju Reprezentativnog orkestra garde JNA. Pesmu “Titovim putem” izveo je Zdravko Čolić u pratnji hora i orkestra.

Nekoliko dana posle Parade pobede Tito je pozvao novinare kako bi prekinuo priče da je teško bolestan. Evo šta im je tada rekao, i još jednom pokazao da je bio šarmer svetskih razmera: “Iz kreveta se teško radi u krevetu. Sad je bolje, mogu da hodam. A čujem da ima još takvih, mojih pajtaša koje išijas muči… Kada ustane, Jovanka mi kaže da sačekam da mi donese štap i otrči po njega, na šta joj dobacim: „dobro, ne treba, mogu ja i bez štapa popiti viski. Bez šale, baš tog prvog maja počelo gadno vreme i kiša, mene uvatilo gadno. Prepao sam se, reko, neću moći biti na parade.”

Užički i zlatiborski gorani su pošumljavali golet u Ribnici oko novog akumulacionog jezera zasadivši 1000 sadnica četinara. U konfekciji “Desi Petronijević” je primljeno 45 mladih radnica. Prvi zadatak koji su imali bio je da urede park oko svog preduzeća.

Na mesto gde treba da bude užička putnička železnička stanca stigle su šine, postavljali su kolosek, ali to nije značilo da će voz uskoro stići. Planirano je da se do kraja godine završi pruga do Bara, ali se redovni saobraćaj planiran je da krene do maja sledeće godine.

Nikola Gogić mašinbravar u fabrici aluminijuma, bio je predsednik organizacije koja je brojala više od 600 članova. Svi su bili učesnici akcije “Mladi radnik – samoupravljač”. Nikola koji je već tada bio delegat u Skupštini opštine Užice je rekao: “Takmičarski duh ove Akcije, neosporno, pokrenuo je mlade na unapređenju proizvodnje i razvoja samoupravljanja a bili su u toku svih društvenih promena. Iako je interesovanje koje je akcija pobudila veliko, propozicije nisu prilagođene i onoj proizvodnoj strani, zato se mora nešto menjati, prilagođavati ih sredini gde se akcija sprovodi”…

Počela je da radi betonska baza “Niskogradnje” pored puta Sevojno – Užice. Izazivala je veliko interesovanje prolaznika i posetilaca ne samo svojim izgledom, nego i po tome što je zapošljavala samo tri radnika. Dnevno je proizvodila 160 kubnih metara betona, za potrebe “Niskogradnje” ali i za ostale kojima je beton bio potreban. Tada je direktor komunalnog preduzeća “Niskogradnja” bio Milenko Panić.

Nešto kasnije “Gradnja” koja je bila u sastavu GP “Zlatibor” je u Krčagovu pustila fabriku betona koja je zapošljavala samo dva radnika. Proizvođeno je 24 kubika betona za 24 sata. Pre toga na ovom poslu je bilo angažovano 120 radnika…

Ovog maja svoju fudbalski karijeru započeo je Milorad Radojčić Čivers rođen 1952. Užičanin iz Turice. Imao je kovrdžavu kosu sa loknama, kao i poznati engleski fudbaler, neko iz uprave “Jedinstva” je to primetio i nadimak “Čivers” mu je osta za sva vremena. Tada je u “Jedinstvu” bio trener Miroslav Gragurević Grga, a tokom karijere koja je u Jedinstvu trajala šest godina učili su ga Dragoljub Vitić Lokner, Ljubiša Milosavljević Giša i profesor Dragan Šuljagić. I danas se navijači sećaju “levog spoljnog” i njegove igre. Mnogo godina kasnije je pričao prijateljima za kafanskim stolom: “Romantičari Jedinstva su svoje utakmice igrali na “Blatuši” (stadion u Krčagovu) koji je to ime dobio još pre Drugog svetskog rata. Taj stadion je bio naš dom. I igrači i članovi uprave spremali su teren za utakmicu. Često sam bio zadužen za “grabuljanje” ništa nam nije bilo teško, jer smo voleli klub i bili pravi etuziasti. Igrači u se među sobom više družili van terena, nego danas. Moje drugare i mene znali su i pod nadimkom “romantičari i boemi”. Mesta naših okupljanja bila su sprat Gradske kafane, diskoteka u omladinskom klubu”, turist. U Gradskoj smo imali svoj sto, pod brojem 10, koji se nalazio odmah do muzike. Dobro nas je upoznao čuveni konobar Rade Ustaša jer smo uvek bili raspoloženi i veseli. Moji prijatelji i ja smo se uvek slagali da je najbolje na svetu dobra pevačica, hladan špricer i jagnjeće pečenje…

Sedamdesetih su se događale i “noćne fudbalske kontrole”, treneri su nas špijunirali. Naročito su bili aktivni u dane vikenda, pred utakmicu. Jedne večeri nam se desilo nešto nepredviđeno. Uspeo sam da ubedim klupskog šofera Aliju Begića da upali autobus i nas nekoliko drugara odveze u Drežanik u kafnu. Pored mene su bili Jelenko, Roda. Nismo imali sreće sa izborom lokacije, jer se u istoj kafani zatekao i naš trener Giša. Pamtim dobro tu grdnju u petak veče dalekih sedamdesetih godina.

Čiversu je bilo najteže kada je izgorela stara svlačionica jedinstva 1991. godine – Sve nam je izgorelo sem knjižica. Ni pertla u klubuu nije ostala čitava, našim velikim angažovanjem i razumevanjem “Puteva” na čelu sa Vasom Mićićem, ponovo smo stali na noge. Pomogli su nam i iz “Prvog Prtizana” nabavivši nam preko potrebnu opremu. Karijeru sam morao da prekinem pre vremena zbog porodičnih obaveza ali, ostao sam veran svom klubu i njegovim plavim bojama.”

Jedinstvo – Prvi Partizan 1:0
Jedinstvo – Prvi Partizan 1:0

Fotografija koju prilažem je nastala 1980.godine kada je FK Jedinstvo igralo protiv FK Prvi Partizan, kada je jedinstvo pobedilo sa 1:0. Igrače je prepoznao Zoran Teodosijević Siuks: Prvi sleva Čivers, Loše, Toma R. Stijepovic, Đoko Ristan, Đuro, Jelenko, Sava, Mata, Buljo, Mrva, Belić, čuče s leva: Toma D., Pjević, Gudura, Papić, Jeremija, Milovanović, Pike, Krezo, Sijuks i Ojdanić.