Многе сиромашне златиборске породице доживеле су током ослободилачких ратова тешке трагедије, гинула су им сва мушка чељад, гасила се многа огњишта, домови остајали пусти. Тужну судбину доживела је и задруга, која се помиње у наведеном документу:
“Петар Чечарић, тежак из Мокре Горе, моли Одбор школе, 19. августа 1896. године, да му се син Недељко, ђак III разреда, који сада прелази у IV разред, ослободи од даљег школовања“.
Председник Суда, који је истовремено био и председиик школског одбора, Радисав Јовичић, и чланови Симеун Шарчевић и Миладин Радојевић, додали су уз молбу и неопходне податке да би се ученик Недељко ослободио даљег школовања. Они пишу:
“Задружно стање молиоца: Отац Петар (52 године), жена Цмиљана (42), син Драгутин (23), син Мнлутин (19), син Недељко (14) и кћери Николија (9), Иконија (7), Новка (3), Јемилија (1). Петар Чечарић плаћа годишње непосредне порезе 7,10 динара. Одбор је предложио ‘да се овај ђак ослободи, као по све сиротан и одрастао”.
Ради се о сиромашној породици, на шта указује висина пореза, са седморо деце, чији се распон старости креће од 1 до 23 године, и о младићу који учи трећи разред, а ускоро би требало да крене у војску.
После шеснаест година много се шта променило, родитељи су остарили, синови одрасли, оженили се и већ добили децу. Кад је почео Први балкански рат сва три сина Петра и Цмиљане одазваше се позиву и одоше према Куманову, а стари родитељи остадоше без храниоца. Испратили су своју децу са надом да ће се ускоро вратити, да се брину о старим и подижу нејач, али их никад не дочекаше. Сви су пали на бранику отаџбине, и данас се њихова имена налазе уклесана на споменику међу 208 изгинулих мокрогорских јунака.
О судбини Драгутина и Недељка нема података, а обзиром на године старости и место погибије, 1914. године код Обреновца, знамо да се Милутин борио у IV пешадијском пуку другог позива.
Осим тога, Службени војни лист је објавио податак под бројем (ФАО 11.124) да је редов Милутин Чечарић одликован Златним војничким орденом Карађорђеве звезде са мачевима за показану храбрст у свим борбама у којима је учествовала његова јединица.
Милутинов синовац, Милан Чечарић, зна, по причању деде, да је цела породица са дубоким болом примила вести о смрти својих чланова, посебно је туговао Милутинов син Добрисав. Дечаков душевни бол био је далеко тежи од онога дана када га је и мајка оставила и преудала се.
