Није било лако некада у Ужицу бавити се ледарством. Током јаких зима оде се на огромну бару у Беглуку или на Ђетињу, најчешће код Касапшића моста где могло да се сиђе запрегом до Ђетиње. Ту би насекли велике комаде леда, које би превезли на саоницама у “ледаре”. То су биле дубоко ископане рупе на јападним странама изоловане сламом. Лед су најпре куповале кафеџија по потреби, и возили у своје подруме, где је пиво било у великим бачвама. Лед би секли по потреби и слагали око буради која су се тако хладиле.
Кафеџије су такође продавали лед, Ужичани су по потреби ишли у неке од кафана да купе лед. У дубоким кафанским подрумима лед би се очувао до средине лета.
Резање леда у прошлости био је тежак посао. Лед је био дебео и тридесет сантиметара, комади дугачки и до 2 метра. Овај посао су могли да раде јаки људи, у то време лед је био доста скуп. Нешто је био јефтинији када је започела инсустриска производња.
Прва индустриска ледара која је правила лед у Ужицу отворена је у склопу Ткачке радионице године 1924, када су набављене две машине за прављење леда, чиме је Ткачка радионица проширила делатност. Из ове нове индустриске ледаре првенствено су се снадбевале бројне ужичке кафане, обично су по лед ишли шегрти. Радници ледаре би им везали таблу леда на дрвени крст, а они би брзим корацима враћали да се лед не отопи. По лед су ишли два пута дневно јер је мало ко имао коморе за чување леда. Поред ткачке радионице, лед је производио и власник Хотела “Содаџија”, Ратомир Јовановић.
