Март 1965. године

1242

Пре Првог светског рата у Ужицу је било абаџијских радњи, а најцењенија радња била је Драга Алексића. Кројачи су израђивали одела од сукна и шајка. Најпознатији абаџија у то време је био Мијат Милићевић. Имао је радњу на “Мегдану”, баш испод гвођарске радње Мика Фоча, првог ужичког дендија. Са својих путовања Мико Фочо је доносио модне журнале и Мијат је био први Ужичанин који је за Фочове потребе шио неке делове његове гардеробе, као и за оне који су се угледали на Фоча. И тако, све док се у Ужицу у очи ратова 1912-1914. није отворена продавница шиваћих машина “Сингер”, у кући Вишње Прљевић на Житном пијацу, где су се одржавали и курсеви кројења и шивења, на прсте су се могли набројати они који су се носили „европејски“. После Првог светског рата, продавница “Сингер” је пресељена у круг око Парчића, у центар господског Ужица.

Захваљујући Драгољубу Драгом Веселиновићу Сингеру, Ужице је после Првог светског рата имало понајбоље мајсторе кројаче, шнајдере, шнајдерке и везиље. Сингер је био тај заслужан што је већина Ужичана између два рата била “европејски” обучена и што су Сингерове шиваће машине увек беспрекорно радиле.

Лазо Шнајдер, оперски певач, боем и шнајдер
Лазо Шнајдер, оперски певач, боем и шнајдер

Може се рећи да се кројачки или шнајдрски занат у Ужицу развио због европског начина одевања. Најпознатија кројачка радња била је Михајла Марковића у приземљу његове куће, у главној улици. Он је био међу првим кројачима који су умели да сашију модерно одело. Све што се појавило у Паризу, он би већ после петнаест дана нудио муштерији. Добар реноме је уживала је радња браће Дрндаревић, Пауна Топаловића затим ортачка кројачка радња Драгише Митровића и Драгог Веселиновића Сингера, Милоша Јанковића као и Миша Ђоковића. “Револуција моде” Мика Фоча није била узалудна, јер на крају последних година 19. века као и почетка 20. код градског становништва преовладава европски укус.

Ту Шнајдерко – кројачку традицију је наставило после рата кројачко предузеће „Кадињача“. Ове 1965. је прослављено је 20 година кројачког предузећа “Кадињача”. Како је почело са радом испричао је познати ужички оперски певач аматер и шнајдер Милосав Лазовић, по ужички „Лазо Штајдер“:
“Ужице се тек извлачило из рушевина, живот се враћао у град. У то време скупи се неколико кројача, њих 9. Почели смо са две половне шиваће машине Сингер и 15.000 динара, а од команде смо добили још једну Багат машину и у Ужицу марта 1945. појавила се фирма Прва кројачко – абаџиска задруга”. Радили смо у локалу кафане „Бреза“. Шили смо мушка одела, панталоне, сакое, зимске капуте, мантиле и др. Две године касније задруга је имала 32 кројача. Тада нам се прикључила Женска кројачка задруга, асортиман је проширен на женске хаљине и лично и постељно рубље…“

Ужичани у новим оделима испред кројачке радње Мише Ђоковића у старом Орловића хану на Главној улици
Ужичани у новим оделима испред кројачке радње Мише Ђоковића у старом Орловића хану на Главној улици

Задруга је 1955. године прославила 10 година рада, имала 60 радника, 52 шиваће машине. До 1962 су радили у бројним радионицама на више локација, а затим су се преселили у просторије на Тргу партизана (блок Б), када се мења назив у Кројачко предузеће „Кадињача“. На двадесетогодишњицу предузећа, отвара погон конфекције за шивење крзнених бунди, кишних мантила и кабаница. Мантили „Кадињаче“ се извозе на тржиште Москве, Кијева и Одесе…

На прослави двадесетогодишњице Кројачког предузећа „Кадињача“ била су само двојица из прве гарнитуре, мајстори кројачи Милосав Лазовић – Лазо Шнајдер и Цветко Вукомановић. Ове 1965. са ознаком “Кадињача” производили су мушка, женска и дечија одела која су се могла наћи у продавницама у ужичком крају и у новоотвореној продавници на Тргу. Директор Кадињаче тада је био Раде Ристовић.

Возач професионалац у Ужичкој општини био је Милан Симовић, који је тада имао 31 годину, од којих је 17 провео за управљачем, прошавши сву Титову Југославију уздуж и попреко.

На Златибору вештачко језеро залеђено и прекривено снегом… Појавио се нови “модни тренд” сликање у снегу…

У Ужичком срезу тада је било запослено 142 лекара, један на 2.189 становника.

Ужичани, кад се напуни стадион, а и Влајков за мале спортове, терасе и дворишта, гледали су утакмице и са кровова Ваљаоничких солитера
Ужичани, кад се напуни стадион, а и Влајков за мале спортове, терасе и дворишта, гледали су утакмице и са кровова Ваљаоничких солитера

Општински комитет савеза омладине Ужица је основао “Студио маладих” организацију која је требала да окупља омладину града дан би помогла у образовању, васпитању и организовању… Нешто касније када су упитани исти омладинци који су били на оснивачком састанку, зашто више не учествују у раду Студија, већина је одговорила: “Много је досадно”. Други је опет када су га упитали какво је било књижевно вече, одговорио: “Најбољи је био пано којим смо најавили програм”.

У биоскопу “Партизан” одржано је вече народних и забавни мелодија. Сафет Исовић, Аница Јоцић, Драгомир Мајкић, Радојка и Тине Живковић са водитељем Срдочем, нису успели да одушеве окупљену публику.

Ужички бербери су од Општине добили два локала у приземљу некадашње стамбене зграде Живана Ђерића, одузете после рата, на главној улици Маршала Тита 85. Овом предајом Задрузи је месечно остајало у каси 24.000 више, колико су до тада плаћали овај простор.

Помпезно је најављена утакмица “Слободе” са “Црвеном звездом”, али догодило се нешто несвакидашње, карте су се продавале у књижари “Нолит” и на благајни Позоришта… Ужичани у “Градској” су коментарисали да ће се можда ускоро појавити обавештење: “Све врсте забавне и научно популарне литератутуре можете добити по приступачним ценама у просторијама ФК Слобода или на стадиону.“

На Златару је одржано традиционално смучрско првенство Среза. Време је било идеално за ову врсту такмичења, тако да се водила велика борба за што бољи пласман. Најуспешнији такмичари из Ужица су били: Драгутин Мисаиловић, Миодраг Недељковић, Милан Чворовић, Миодраг Шебек.

Судија Окружног суда Јосип Стевановић је осудио за лажно пријављивање и клевете Миломира Радојчића, радника “Трешњице”, на четири месеца затвора. Он се напио и правио неред, тако да су морали млиционери да интервенишу. Када се отрезнио, Радојчић је поднео пријаву против милиционера, да су му приликом претреса одузели 9000 динара. Доказано је да је лагао, зашто је и био осуђен.

ФК "Слобода" снимљена пред утакмицу са Звездом марта 1965. године
ФК “Слобода” снимљена пред утакмицу са Звездом марта 1965. године

Одиграна је помпезно најављивана утакмица између Слободе и Звезде. По времену које је било сунчано и хладно, Звезда је победила са 3:0. Утакмица је играна пред тада рекордним бројем од 10.000 гледалаца. Сусрет није испунио очекивања гледалаца пуних трибина, тераса на околним ваљаонициним солитерима, на “Влајковом стадиону”, зградама и двориштима, као и они који су се распоредили по Доварју одакле су могли да виде стадион… Била је то лепа, узбудљива утакмица, али је могло боље, “да су играчи желели да пруже све од себе”. У Слободи су тада играли: Јокановић, Ђорић (Белчо), Гавриловић, Павловић (Павик), Љ. Милосављеви, Јовановић, Стекулац, Јокић, П.Милосављевић, Терзић, Гардић, Вељић. За Звезду: Кривокућа, Дурковић, Јефтић, Мелић, Чоп, Бекић, Андреић, Шекуларац, Прљинчевић, Костић, Џајић.

У Првом партизану, на инцијативу Фабричког одбора синдиката, формирано је спорско друштво “Први партизан”.

Ужишки Црвени крст је поделио забаченим селима краја 11 транзистора. Циљ је био да се ова села без икаког изгледа да до њих тада дође струја, добију какву такву везу са светом.
Градила се нова пијаца, Местом где је била Зелена пијаца суботом није се могло проћи, сви су продавали све, била је то претеча „бувљака“. Појавило се поприлично тезги на којима су се продавале ђинђуве, огледалца и слични артикли… Гужва на тадашњој пијаци је почела изградњом “Трга партизана”, када је простор пијаце смањен са 5.377 м2 на 1.339 м2.

Откривено је да земљорадничке задруге из околине продају кромпир у Словенију, а ужичко предузеће “Чигота” кромпир набавља од Словенаца и продаје га у својим продавницама у Ужицу.

Сликање у снегу на Залеђеном језеру на Водама
Сликање у снегу на Залеђеном језеру на Водама

Поред Мотела “Златиборска ноћ” постојао је базен у коме је било неколико пастрмки. Ако је неко од гостију пожелео пржену рибу, добијао је мрежу “да је улови сам”. Сналажљиви домаћин би узео рибу, ставио је у цев која је из кухиње водила право у базен и наливајући цев водом вратио пастрмку у базен. Затим би узео другу рибу већ припремљену за пржење и спремао је наручиоцу. Мештани су причали да су оних неколико пастрмки биле скроз огуљене од силног хватања.

У „Вестима“ је писало: “Од недавно је промењено време туча у ужичком Хотелу “Златибор” . Оне се сад одржавају у раним вечерњим часовима, тако да љубитељи ове врсте “културне” разоноде не морају чекати касне вечерње сате”.

Центар за социјални рад је имао муке са омладином, највише је било бежања од куће и школе, скитњи, крађа, просјачења, тапкања, силеџијања и проституисања.

Слобода је била на челу табеле јужне групе Српске лиге. Победила је Будућност из Пећи са 2:0 пред 1500 гледалаца, голове су дали Гардић и Словић.