Mart 1970.

81

Godine 1969. započeta je gradnja tada najvećeg stambeno – poslovnog bloka u glavnoj užučkoj Maršala Tita ulici. Blok nosi naziv po nekadašnjem hotelu “Zlatibor” koji je srušen da bi se napravio soliter sa 18 spratova (kula – prizemlje, mezanin i 18 spratova). Užičani su se šegačili da blok veliki kao planina pa mu ime poznate planine – “Zlatibor” u potpunosti odgovara. Ovaj blok je građen od 1968. do 1971. godine. Gradnja je bila podeljena u četri celine. Druga Celina je bio Veliki blok – prizemlje, mezanin i 8 spratova, treća, Mali blok – prizemlje, mezanin i četiri sprata i poslovni centar – prizemlje i jedan sprat – Arhitekta Stanko Madić je dobio za projekat ovog centralnog užičkog bloka preko puta Gradske kuće, Borbinu nagradu za arhitekturu. Govorio je: “Ne treba praviti male planove, već one koji su u stanju da uskomešaju ljudsku krv”. Do ovog marta 1970 bila je završena gradnja prve celine bloka. Na priloženom neobičnom slajdu – fotografiji vidi se tek završena kula bloka “Zlatibor”, nekadašnja autobuska stanica i raketin autobus.

Mali đavolčići iz Krčagova
Mali đavolčići iz Krčagova

U to vreme većina stambenih zgrada van Trga su imale dvorišta a u njima šipku za trešenje tepiha, redak je bio stan u kome je postojao usisivač. Ova šipka je imala dvostruku namenu, sem za tepihe je bilo centralno mesto za igru brojne dece. Fotografiju koju prilažem je snimio fotograf Stevan Vlajnić u Krčagovu mestu koju su zvali “Nova kolonija”.

Na sednici Saveta skupštine opštine Užice donesena je odluka da se Hamdiji Sejraninu dozvoli da postavi kiosk na Autobuskoj stanici u kome će otvoriti ugostiteljsku radnju ćevabdžinicu. U njoj se mogla kupiti lepinja sa pet ćevapa za 3 dinara. Sejrani je držao ovu radnju dugo vremena i kasnije kada je autobuska stanica sa mesta gde je danas parking robne kuće “Beograd” preseljena preko puta na drugu obalu Đetinje sve dok ga nije konkurencija uništila. “Krivac” je bio gazda Ninko koji je boljim kvalitetom, čistoćom, ljubaznošću istiskao u Titovom Užicu iz posla Hamdiju kad su prešli na desnu obalu Đetinje na novu autobusku. Kasnije je Ninko otvorio na ulazu u Užice u Turici kafanu “Dva cveta”… Valjda zbog brastva i jedinstva do tada su Šiptari uspevali da na najprometnijim mestima u gradu dobiju dozvole za prodaju hrane iz kioska. Ninko je bio jedan od prvih privatnika ugostitelja koji je dobio dozvolu i vratio užičku predratnu tradiciju i kvalitet u ovoj vrsti ugostiteljstva danas zvanog “brza hrana”, a nekada pre rata,“vruće s panja”.

Blok “Zlatibor”, nekadašnja autobuska stanica
Blok “Zlatibor”, nekadašnja autobuska stanica

Danas gde je bila Autobuska stanica (2021.) je parking nekadašnje robne kuće “Beograd”. Užički novinar Radmilo Kapa ostavio je zapis dela atmosfere nekadašnje Autobuske stanice na keju gde je Hamdija otvorio ćevabdžinicu i puta autobusom do Arilja: – “Ulazim iz gužve ispred kioska ćevabdžinice na peron br. 1 u “Raketin” autobusu za Arilje,.”, bio je tesan da primi sve putnike. Gužva se stvarala u svim svojim elementima: psovkom, guranjem, čepanjem, pretnjama, izazovima za tuču. U njoj je je svako gledao sebe, nije se obazirao na druge. Na otvorenoj autobuskoj stanici pod kišom, hladnom, februarskom, život je krojio zakone mimo pravila lepoga ponašanja. Ko je imao jače laktove imao je pravo prvenstva.

Mlada lepa žena u bundi, upadljiva po beloj tašni koju je nosila okačenu o levo rame, opomenu putnika sa izbledelim kačketom da je ne gazi.

– Vidi ti gospođe, – uvređeno uzvrati putnik, spreman i na fizički obračun ako ustreba, hoće u autobus, a da se negura!

– Kupi, frajlice, limuzinu, pa se šepuri kao paunica, pridruži mu se drugi mnogo zajedljivije.

Ču se i psovka.- Skreši joj Ljubisave, skreši, nije ti majinu doju sisala, – javi se krupan glas iz gomile.

U Arilju na početku sedamdesetih (foto arhiva Brankice Stanimirović)
U Arilju na početku sedamdesetih (foto arhiva Brankice Stanimirović)

Zbog gužve, razgovori se brzo prekidaju, dialozi kratki, od reči ostaju samo jauci i psovke. Laktovi neprestano rade, krče prolaz. Mali osnovci leleču, mole za malo mesta i vazduh. U autobusu nema samilosti ni prema deci, čovek se otuđuje, divlja, za svoje mesto gazi sve što se ispreči. Kada krenu preko zaleđenog i pepelom posutog Dovarja svi se ućutaše. Lepa devojka sa belom tašnom izađe u Požegi na njenim takođe belim čizmicama su se videli blatnjavi otisci đonova.

– Mir, deco, sad ću da vas izbaciti, – preti putnik sa praznim korpama i sabija malene u ugao. – Hoćete do Lekovića mosta autobusom, sram vas bilo. Idite pešice, ko ćaće što su vam gacale.

Po deci pljušte pretnje niko ih ne brani. -Iš, gamadi, gori ste od čavki…

Stari gospostveni užičanin Milivoje Tomić koji je došao iz Londona prvi put posle rata da poseti stari kraj, i pošao da obiđe crkvu kralja Drgutina, samo se prekrsti, i okrenu glavu prema krajoliku koji je promicao, iznenađen koliko su se nekada mirni i krotki seljaci promenili. Na platformu se ispenja putnik čudne spoljašnjosti. Odeće skrpljene od raznih uniformi, železničke, vatrogasne, kačket poštanski, bela košulja crni se od dugog nošenja, pogled mutan, neodrećen. Kondukteru pruži šaku sitnine.

– Dokle, Rade?

– Do Arilja,

– Malo si dao treba još.

– Dosta je, – odgovara neobični putnik više nastojeći da se probije napred, nego da odgovori kondukteru.

– Kako dosta, fali devet banki.

– Fali meni više, pa ne kukam.

– Čuješ li, Rade, daj još izbaciću te.

– Ne dam! Šta bi hteo da nisam ušao, ne bi imo ništa.

– Tako je, Rade, – zagalamiše pored njega i poguraše ga ka sredini.

Kondukter mladić blage naravi ili dobar račundžija, samo se nasmeši, kao da veli: idi, Rade, đavo te odneo, zar zbog tebe druge da propuštam. Visoko usidren na sedištu, poče opominjati: “Kupite karte molim”, “Sredina, pomeri se napred”, “Uzmi karte, kontrola čeka na ariljskoj rampi”.

– Kuku drugo ugušićemo se – požali se osoba u marami čokoladne boje s belim kockicama.

– Ne kukaj divna sejo, bolje ovo nego ići pešice.

– Pravo kažeš. Kad se može Rade voziti, možemo i mi. Sramota bi bilo ići pešice.

I Rade posta merilo ugleda. Pešačenje sramota, poniženje pred svetom.

O Radu poče priča. Započeo seljak šaljivdžija po izgledu.

Siromah Rade nije mogao da moli svaki dan za parče hleba, pa se u nuždi nameri u crkvu. Okomi se na novac ispod ikone Bogorodice. U ovoj grešnoj raboti, Rade je ispao pošten, nije sve uzimao, ostavio je deo crkvi i popu. U neko doba pop primeti da nema para kao nekad. Čudio se – dolaze vernici, ostavljaju priloge, kad se završi božija služba para nema. Odluči se da otkrije lopova.

Putnici se smeju, kojima je pri kraja putovanje mole šaljivdžiju da požuri. Stoji Rade kraj ikone Bogorodice, nastavi ovaj, smerno se pokloni i prekrsti, i uputi molbu: “Molim te Bogorodice treba mi malo para za hleb, odvoji mi nešto, ništa nisam jeo danas”.

I rukom za novac

U tom pop za vrat.

– Šta to radiš bogohulniče – razgoropadi se pop kao da je uhvatio najvećeg grešnika.

Okrete se Rade, ljut na sveštenika što ga prekinu u akciji.

– Ćuti pope, šta se mešaš u naša posla. Nisam tebe ništa molio, od sveta lica pomoć tražim.

Začu se smeh u autobusu svima bi lakše, oraspoloži se i Milivoje Tomić i poče opet sa simpatijama da gleda narod staroga kraja. Nastavi da gleda napolje. Napolju, Moravica mutna, žuri dole prema Ovčaru. Obalom kaska žuti ker, oholo podigigao rep i glavu, prkosi putnicima sabijenim u autobusu.

Promiču njive, puste, mirne. Čekaju proleće i orače. Pojavi se i Arilje, crkva kralja Dragutina na bregu i glavna ulica, kratka, prizemna…

Za to vreme u Užicu na autobuskoj stanici na peron koji napusti autobus za Arilje uđe drugi, prolazni, prema Požegi. Uobičajna gužva. Svi koji su jeli ćevape ispred šiptarkog kioska, pogledaše prema njemu. Već su bili i poslednji putnici ušli u autobus, kada se pojavi Jovan Drndarević, radnik Valjaonice bakra, nemoćno šireći ruke: “Opljačkan sam! Neko mi je izvukao novčanik sa 2000 novih dinara”.

Na njegovu sreću tu su se zadesio inspektor SUP-a Nikola Nikolić Megre, koji uđe u autobus i obrati se vozaču Slobodanu Milićeviću “Vozač, vozi autobus pred SUP, džeparoš je još tu među vama. Otvorite dobro oči, jer će on pokušati da vam novčanik ubaci u džep, tašnu ili torbu. Ako šta primetite, javite nam, reče Megre putnicima. Pred SUP-om milicioneri stadoše ispred prednjih i zadnjih vrata. U autobusu nastade komešanje među putnicima. Svi se hvataju za džepove, tašne, torbe.

"Megre" - legendarni užički inspektor koji je napisao knjigu
“Megre” – legendarni užički inspektor koji je napisao knjigu

Džeparoš je učinio ono što je inspetor Nikola Nikolić Megre očekivao.

– Evo novčanika u mojoj korpi – javila se jedna žena. Ali u novčaniku nije bilo novca.

Svi su se okretali oko sebe tražeći pogledom džeparoša. Megre izvede pet – šest “sumnjivih”. U zadnjem delu autobusa primeti još jednog, koji se bio uzvrteo, ne znajući šta da radi. Gledao je levo -desno, crveneći, očekujući zgodnu priliku da iskoči i pobegne. Megre pozva policajce, nije se prevario – bio je to džeparoš kome ispod kajiša sakrivene nađoše Jovanovih 2.000 dinara. Nešto kasnije utvrdiše da je to dvadesetjednogodišnji Branko Grejaković, poznati zemunski džeparoš, inače radnik “Ikarusa”. Iskoristio je subotu kada fabrika nije radila. Ovaj džeparoš – vikendaš je došao u Užice, verujući da će se u Zemun vratiti punih džepova i naleteo na inspektora “Megrea”, koji je imao običaj da obilazi glavna mesta na kojima su tada operisali džeparaši.