Mart 1978.

52

U Raketi bili su ponosni, kupili su novu perionicu, sastojala se od dve trake sa ugrađenim četkama za utomatsko pranje autobusa. Na jednoj traci automatski pralo vozilo za 6 minuta dok je do tada trebalo 30 minuta. Na ovaj način su u Raketi broj zaposlenih radnika pa ih je sada umesto 14 radilo 5. Tada je direktor “Rakete” bio Strajin Vesnić koji je tada izjavio: “Autobusi i kamioni nam izlaze iz kruga predueća, jer ova moderna perionica poslove obavlja dosta bolje pa nemamo više pritužbi od građana.”

Šlaga se igrala na svakom mestu u gradu
Šlaga se igrala na svakom mestu u gradu

U vreme šezdesetih i sedamdesetih godina iako je država branila kocku Užicu je kockanje masovno bilo prisutno. I danas je, ali, se kockari uspešno kriju u brojnim kladionicama koje se ne smatraju za kockarnice, mada svi znaju da su baš to. Tada kada je tek naprvljen parkić kod Biblioteke gde su se okupljali derani koji vole da kockaju to mesto dobi naziv koji i dan danas nosi “Kec bar“. Drugo kockarsko najpoznatije mesto bilo je na terasi “Svinjskog zaliva“ koje su kcckari zvali “Monte Karlo“. Igrale su se sve kockarske igre ali su dominirale Anjc, Šlaga, Munta. Najmasovnija je bila igra Šlage, koja se igrala svuda od Kec bara, svih užičkih kafana, u holu bioskopa, svim zaklonitijim mestima posebno Velikom parku a sve do wc-a Gradske kavane. U sećanju kao najuporniji i u šlagi najveštiji, meni je u sećanju ostao Ranislav Ristović u Užicu mnogo poznatiji kao Rane Šiptar, momak sa Carine. Nije govorio glasno, ne ni previše tiho, nego se činilo kao da sve govori u poverenju, kao da se trudio da ostavi utisak da ćeš to što će reći jedino ti čuti. Kao i većina ljudi, i on se upinjao da ljudi misle bolje o njemu nego što on jeste bio, ali je bilo očigledno da ima malo materijala za građenje te slike. Ipak, ili mu je uspevalo da sebe učini malo važnijim ili je ljudima bilo simpatičan zbog očigledne bezazlenosti, mirne ljubaznosti i prividne uzdržanosti, te posebne užičke duhovitosti. Najviše vremena, na svakom mestu gde se našao posvetio bi kocki, posebno igri koja se zove “šlaga”. Rane je kasnije postao poznati užički poštar i najbolji kuglaš.

Na fotografiji Steva Vlajniča tek izgrađeni Aleksandrov most. Gradi se Autobska stanica, Beogradska robna kuća, Jugopetrolova benzinska pumpa još uvek je tu na raskrsnici Omladinske ulice
Na fotografiji Steva Vlajniča tek izgrađeni Aleksandrov most. Gradi se Autobska stanica, Beogradska robna kuća, Jugopetrolova benzinska pumpa još uvek je tu na raskrsnici Omladinske ulice

Na sednici Skupštine opštine sekretar SIZ za građevinsko zemljište je izmeu ostalog rekao da su obezbeđena sredstva za izgradnhu putničke železničke stanice u Užicu, i da je treba graditi što pre sačekati završetak mosta koji se gradio tada kod benzinske pumpe (to je most kod autobuske stanice “Aleksandrov most”) koji je završe n avgusta ove 1978. godine što je omogućilo gradnju čitavog kompleksa železničke stanice, tada je predviđen i prostor za poštu, ugostiteljstvo i trgovinu kao i za kancelariski prostor preduzeća Bioktoš. Trebalo je stvoriti uslove za gradnju sa desne strane Đetinje. Tada je prihvaćena incijativa da se postavi privremena, montažna, zgrada stanice koja će omogućiti da vozovi staju u Užicu već u maju mesecu.

Jednoglasno prihvatajući sporazum o gradnji Robne kuće, delegati su odbili amandman delegacije trg. pred. “Gradina” koju je predvodio Stevan Mojsilović koja je tražila da se izgradnja robne kuće ustupi “Gradini” pod istim uslovima koji su dati preduzeću “Robne kuće Beograd”. I tako, posle desetak dana pošto su delegati skupštine opštine doneli odluku predsednik opštine Petar Antonijević i generalni direktor Robnih kuća “Beograd” Mirko Uzelac potpisali su ugovor o izgradnji Beogradske robne kuće u Titovom Užicu. Predviđeno je bilo da do kraja novembra sledeće 1979. robna kuća bude završena a njena gradnja je trebala da počne krajem ove 1978. Ugovorom je precizirano da novi objekat ima 6.500 kvadrata prostora.

Na prostoru na kome je trebalo da se gradi ova robna kuća je odmah posle rata ovde bio je deo Užica koji je srušen da bi se gradilo Titovo Užice. Tu su bile kuće i zntske radnje, neke od poznatih užičkih kafana, čak i jedna od javnih kuća. Ostala je samo lepa kuća opančra Subotića u kojoj je kasnije bila biblioteka i međugradska autobuska stanica, dve–tri manje prizemne kućice koje su gledale prema ulici ispod današnjeg bloka “Zlatibor”. Posleratna vlast je donela odluku da se tu izgrade tri stabene zgrade, zvane “Žute zgrade” u kojima su bili potrebni stanovi za nove kadrove. Sada je sve to trebalo da se sruši i da se taj prostor očisti da bi se gradila robna kuća “Beograd”. Za raščišćavanje prostora bilo je potrebno 11.000.000 dinara a za izgradnu robne kuće 120.000.000 dinara. Užičani su sa radošću prihvatili ove odluke jer im je bilo dosta trgovačkog monopola zbog čega je Užice bilo jedan od najskupljih gadova u Titovoj jugoslaviji.

Ovoga meseca je doneta odluka da od jeseni počne da radi Mašinski, Pravni i Ekonomski fakultet. Rečeno je da u Beogradu studira 5000 studenata iz užičkog kraja i da su troškovi njihovih studija 120.000.000 dinara i da je do 1980. potrebno privredi regiona i opštini Titovo Užice diplomiranih mašinskih inžinjera 400, pravnika 600 i ekonomista 700. Sa predstavnicima Mašinskog fakulteta je već napravljen dogovor, ali oko otvaranja Pravnog i Ekonomskog nisu išli lako.

Oslanjajući se na iskustvo i tehnologiju Valjaonice aluminijuma “Trešnjica”, je počela da proizvodi krovne pokrivke čak u 30 različitih boja. Pošto su imali veliki broj kupaca iz svih krajeva, najviše iz Crne Gore, rešili su da proizvode i bojenu lamperiju za oblaganje fasada. Tada je početa proizvodnja bojenih traka za proizvodnju venecijanera – roletni. Osvojili su i proizvodnju kontejner kućica. Tada je direktor ovoga preduzeća bio Milovan Đorović koji je računao na to, da su kontejner kućice predhodnica svakoga gradilišta da su trebale da zamene dotadašnje barake i da imaju sve sem sanitarnih uređaja. na kraju je rekao: “Užice se uklopilo u novu eru alminijuma”.

U “Prvom Partizanu” je položen kamen tmeljac za novu halu 3000 kvadratnih metara, u kojoj je planirana proizvodnja autodelova. Predviđeno je da hala bude završena u novembru ove 1978. godine. Naravno kamen temeljac postavio Petar Antonijević predsednik užičke opštine.

Na Kurlaginom raskršću, Aleksića mosta nije moglo da se prođe od građevinskog materijala, mašina, građen je soliter. Tu je radio jedan od najpoznatijih zidara G.P. “Zlatibor” Velisav Ristić, koji se već dvadeset godina bavio ovim teškim poslom, i nije bilo objekta Užicu na kome nije radio od fabrika do Trga. Svakoga dana je putovao iz Volujca.

– “Navikne čovek na posao koji radi, srodi se sa njim. Odlazili smo na teren i često ostajali dok se objekat ne završi, nije bilo lako ostaviti porodicu, ali takav mi posao. Pre su uslovi rada bili mnogo teži, materijal nam se donosio a tezgarama i samaricima. Radilo se i po najvećoj kići, nevremenu, hladnoći. Danas je druga pesma, imamo i zaštitno odelo, obuću, rukavice, gde je kran i šlemove”. Komentarisao je Velisav ovoga marta daleke 1978. godine.

I tako, kao i danas najveći aero zagađivači grada su bile kotlarnice. U “Vestima” je pisalo: “Zbog toga se komisija zalaže da se što pre pripremi studija on toplifikaciji grada. Dok do toga nedođe komisija je predložila da se snimi postojeće stanje postojećih kotlarnica. Prošle su decenije, taj problem još nije rešen, zbog još većeg broja stanovnika izgrađenih kotlarnica kao i zbog skupe struje Užice je danas u zimskom periodu jedan od najzagađenijih gradova u zemlji.

I tako dođoše izbori. Evo kako je imeđu ostalog opisao izbore u Užicu novinar Mirko Zečević. – “U nedelju je vladala prava atmosfera. Gradovi i sela, sva biračka mesta bila su iskićana i ukrašena zastavama. Takonje bilo u ponedeljak i utorak u udruženom radu. Masovni izlazak glasača na birališta, i to u ranim jutarnjim satima, je jedna od karakteristika izbora. Time su građani i radni ljudi potvrdili svoju visoku svest birača, želju da se najboljima da glas, da se doprinese razvoju novih delegatskih odnosa i izraza za samoupravna opredeljenost za izbor delegata. Ni loše vreme, ni udaljenost birališta u pojedinim selima nisu mogli da umanje rezultate glasanja i da spreče radne ljude i građane u obavljanu dužnosti. Svakog minuta i časa rezultati su se menjali, procenti rasli. Još pre podne neka glasačka mesta su se mogla da se zatvore jer su svi glasači sa spiska glasali. I starijisu ovoga puta bili vredniji. Ljudi i žene preko šezdeset-sedamdeset godina bili su brohjnije nego ranije. Mladi Krčagova su, organizovano, čim je otvoreno biračko mesto, izašli na izbore. Na čelu kolone od pedesetak mladića i devojaka bili su oni koji prvi put glasaju. Kasnije je nastalo veselje. Sredstva informisanja – radio, televizija, i novine, radile su besprekono. Sve je to davalo štimung atmosferi kakva priliči našim, delegatskim izborima. U nedelju je u titovoužičkom regionu glasalo 205.893 birača, ili 91,69 odsto ukuno upisanih, čime je naš kraj svrstao među prve u republici”.

I u drugm mestima užičkoga kraja, u Bajnoj Bašti ulice su se napunile veoma rano, masa je pohrlila na izbore noseći cveće, transparente i parole. Još od 1945 kada su obavljeni izbori za Ustavotvornu skupštinu, malo se šta promenilo u izgledu ovih događaja. Kao da je neki praznik, najviše je ličilo na proslavu Prvoga maja, svečani, socrealistički izbori na kojima se malo šta nije znalo unapred.

Jedan od ljudi koji su na ovim izborima izabrani za delegata bio je i mladi Nikola Gogić kasnije poznati direktor užičke izdavačke kuće “Kadinjača” i memorijalnog centra istoga naziva. Pred penziju bio je bio director u Narodnom muzeju a posle I predsednik užičke opštine Sevojno. Iskreni levičar i tada, jedan od retrkih užičkih političara koji nije menjao svoja ubeđenja, od vremena kada je radio kao mašin bravar u Valjaonici bakra. Tada je rekao: “Kad me je predložila moja Osnovna organizacija Saveza komunista Jugoslavije, bio sam u Lunovom selu s polaznicima Političke škole. Vest o izboru i prve čestitke sam primio sa dozom straha, ali i velike radosti, jer biti jedan između šest delegata u opštini na najvišem partiskom skupu zaista je čast. Ovo mi je najveća radost posle doživljaja kad sam u svojoj radnoj organizaciji predložio prvi zlatnik drugu Titu kad nas je posetio”.

Kada sam pomenuo jednog od tada najaktivnijih mladih Nikolu Gogića, treba da pomenem isto tako aktivnoga mladića iz tkačnice “Cveta Dabić” Radovana Šljivića. Tada je bio predserdnik komisije za izbor delaegata i delegacija u ovoj užičkoj fabrici. Sa popularnim “Šljivom” sam se upoznao još u školi za kvalifikovane radnike uvek je bio politički aktivan, u tkačnici se zaposlio odmah posle zanata za pogonskog električara 1975. godine gde je izabran za predsednika omladine kaa je prilmljen i u Savez komunista. Ove 1979. godine je bio izabran za člana Opštinskog komiteta Saveza komunista. Tada je rekao: “Mislim da nije samo čast biti član komiteta to je posebnona obaveza za mladog čoveka. Posebno me obradovalo kad sam izabran za delegata za osmi kongres SK Srbije. Svoju radost sam podelio sa drugovima sa kojima zajedno radim i koji od mog rada očekuju još više”. Nažalost nešto kasnije Šljiva je nastradoo u tragičnoj saobraćajnoj nestreći. Za sva vremena mi je ostao u sećanju kao energičan, vredan mladić na čijem licu je uvek lebdeo osmeh, uvek pun razumevanja, za sve dobar drugar, između ostalog i za kafanskim stolom i čest posetilac diskoteke OK u kojoj sam radio sa jednim od njegovih naboljih prijateljem Prvoslavom Đokićem Piletom. Bio je šaljivdžija, imao je običaj da kada dođe donese “za uz pivo papirnu kesu kuvanih jaja” koje smo imali običaj da kucnemo o čelo, Šljiva bi poneko jaje ostavio neskuvano da napravi šegu koja je podsećala na ono vreme predratnog Užica boema Sime Terzića.

Nada Selaković sa scenaristom Aleksandrom Popovićem
Nada Selaković sa scenaristom Aleksandrom Popovićem

Ali nisu samo izbori ovoga meseca bili najvažniji za Užičane, za one intelektualne sigurno najvažniji događaj ovoga marta 1978. je bila nova premijera u pozorištu. Posle “Garavog sokaka” nova pozorišna prestava na sceni užičkoga pozorišta bila je “Šašava knjiga” predstava rađena po stihovima Miroslava Mike Antića a koju je režirao tada mladi beogradski reditelj Ivan Rakidžić. Sećam se, predstavu sam gledao u društvu u kome je bila Nada Slović (Selaković) tada mlada užićka novinarka koja je zapisala: “Da prestava govori o onom životnom dobu, dosada malo obrađivanom u litertaturi, kad dete prerasta u čoveka, nerado se rastaje od maštarija i divnih lagarija detinjstva i biva skučeno s brojnim problemima svakodnevnice, ili – sa cvetnih livada detinjstva prelazi na betonirane staze življenja…”

Svojim dolaskom posle završenog fakulteta u rodni grad Nada Slović je donela sasvim nešto novo u praćenju kulturnog života grada. Užice je dobilo iskreno kritičara a “Vesti” mladog novinara punoga elana i ljubavi za analitičko kulturno novinarstvo. I tako i mi koji smo se bavili ne baš popularnom u javnosti i među političarima rokenrolom dobili smo podršku u Nadi Slović kasnije Selaković. Nada je kasnije duže živela u Novom Sadu, posle odlaska u penziju se vratila u Užice.

FK Sloboda 1978. Gostovanje reprezentacie Nigerije koju je trenirao nekadašnji igrač Slobode. Tokmaković stoji na sredini fotografije između dva nigeriska igrača
FK Sloboda 1978. Gostovanje reprezentacie Nigerije koju je trenirao nekadašnji igrač Slobode. Tokmaković stoji na sredini fotografije između dva nigeriska igrača

Da napravim mali pregled šta se ovoga meseca događalo u užićkom sportu. Sloboda je pobedila Mladost iz Lučana sa 2:0 i došla samo do koraka od vrha tabele u Srpskoj fudbalskoj ligi. Golove su postigli Veselinovič i Kiković. U ovom vremenu se naročito isticao igrač u odbrani Milutin Tokmaković moj komšija, čijom velikom zaslugom je i na ovoj utakmici slobodin gol ostao prazan. Za slobodu su tada igrali Novaković, Jagodić, Hodžić, Nikačević, Savić, Tokmaković, Z. Veselinović, Cerović, Kiković, Voškić, B. Veselinović. U Zapadno-moravskoj fud. ligi užićko “jedinstvo” je pobedilo “Bana” iz Raške sa 5:1. Ove utakmice su se Užičani sećali godinama, jer je bila puna najlepšega u fudbalu, maštovitih akcija i 6 reko viđenih golova. Najbolji igrač utakmice je bio dvadesetogodišni centarfor Jediunstva Paun Dubljanin koji je dao čak četiri gola i skrenuo pažnju na sebe. U Jedinstvu su tada igrali: Gazdić, Radojčić, Miljanić, Mirjačić, Josipović, Milojević, Lazić, Bogojević, Dubljanin, Blagojević, Udovičić.

Na godišnoj konferenciji saveza međuopštinkih sudija za presednika izvršnog odbora je izabran Marko Vitić savezni fudbalski kontrolor iz Užica ili bolje reći nekadašnja fudbalska zvezda sa Dovarja.

Edip Šeković – Bik iz Srbije
Edip Šeković – Bik iz Srbije

U užičkom bokserskom klubu ce pojavio novi talenat Edip Šeković koji je obradovao tada brojne ljubitelje boksa u Užicu. On je u Smederevskoj palanci učestvovao na tradicionalnom turniru “Olimpiskih nada” na kome je sudelovalo preko šezdeset naboljih boraca iz cele Srbije. On je u polufinalu i finalu “razbio” beogradske boksere Milenkovića i Mileusnića. Za to je Edip dobio medalju kao najuspešniji pojedinac u polu-velter kategoriji. Kasnije je Edip Šeković ušao u istoriju austrijskog boksa kao najuspešniji bokser ove zemlje, zvali su ga “Bik iz Srbije” Godine 2008. živeo je u Beču, tada je pedesetogodišnji nekadašnji šampion bokser ubijen u tuči sa nekoliko uboda nožem ispred svog restorana „Ring fraj”. Inače Edip Šeković je rođen 24. januara 1958. u mestu Paljevo kod Novog Pazara. Otac mu je radio u policiji, a sa 14 godina je počeo da se bavi boksom i bio je višestruki omladinski prvak Srbije koji je svoju uspešnu karijeru započeo u Užicu. Nakon 260 amaterskih borbi, 1980. godine preselio se u Austriju, gde je prešao u profesionalce. Prvak Austrije u srednjoj kategoriji postao je 1983, a najveći uspeh postigao je 1988. kad je u prvoj rundi nokautirao

Amerikanca Brajana Granda, postavši svetski prvak u polusrednjoj kategoriji. Godinu dana kasnije okitio se i titulom evropskog prvaka. Od 32 profesionalna bokserska meča, Šeković je pobedio 29, od čega 22 nokautom. Šeković je bio omiljen u Beču i važio je za miroljubivog čoveka koji nikad nije zloupotrebio svoju snagu. U lokalu koji je posedovao dugi niz godina uvek je bio okružen prijateljima, kako Austrijancima, tako i onima sa Balkana, a ubistvo je izazvalo šok među svima koji su ga poznavali.