“Модрице и убоји се забораве, остаје успомена на време, само на изглед грубе романтике”. Петар Тешић
Милоја Марковића са Поре ретко ко зна, сви га у Ужицу знају као као Мићу Луцка и памте га као чврстог момка, који није презао да уђе у окршај, иако је све говорило да ће извући дебљи крај. Ни кад је прегурао седмдесету годину живота, то није смирило његову напраситу природу. Млађи, који нису имали прилику да га упознају, не знају да је његова плаховитост само веребална. Интелегентан и чврстих уверења, рано је научио да је свет пун искушења, да огорченост никуда не води. Његово супериорно понашање имало је стила, нико други не би ни могао да уради све што пожели.
Кад му је отац Милован на рођењу дао име по деди Милоју, није размишљао о сину боксеру и мотористи, али га Мића није изневерио. Пореклом из једне од најстаријих ужичких фамилија, ту изнад Каменог корита, сазрео је у стручњака у свом послу и озбиљног оца породице, деду шесторо унучади. Наследио је од оца љубав према лову и Ужичани су га упамтили у легендарној “екипи” ловаца са Ђоком Мајмуном, Томом Пекаром, Матом Конобаром, Кушљом, Мићом Попом, Сретеном Главоњом… И данас важи за једног од набољих учитеља младим ловцима. Посебне су његове приче о игранкама у Гимназији, тапкању карата пред биоскопом, боксерским данима и уличним обрачунима, у којима су се надметали момци из различитих делова Ужица. Вратимо се у детињство и младост Миће Луцка…
Стари Ужичани из педесетих запамтили су га као клинца који се верао по крововима кућа. Једног дана на почетку педесетих, док се у ужичком биоскопу “Златибор” приказивао неки италијански филм, Мићин друг Јовица Поповић, даде му надимак “Луција”, на италијанском мачка. А када се Мичо Луција са кровова почео спуштати низ олуке и громобране и понекад завиривати у неку собу, Ужичани му преправише надимак у “Луцко”. Једном приликом Мића је коментарисао то време:
“Јесете, били смо луцкасти на свој начин, једно време је било у моди такмичење ко има јачу главу. И где ћеш бољу проверу него трес главом у олук, па ко више улуби он најачи главоња. Није било олука од Теразија до Доварја и Царине који нисам шинуо и улубио, поготово четвртасе олуке. Међутим поред некадашњег биоскопа ‘Златибора’ осване нов, округао олук. Прва посластица, залетим се, звекнем га главом, кад оно мрак. Пробудим се, рекох ко ме мазнуо да му јебем матер, а оно би тучани олук. Изашле Вера и Нада продавачице карата у биоскопу изађу вичу у глас: “Мићо дете иди мало гађај у локомотиву’.”
Убрзо после тога, крупан и јак, почео је да се бави боксом, борио се на бројним ринговима, а још више уличним мегданима. У Ужицу се причало “Луцко удра као лудак”.
Никада није пушио нити је пио. Тај период свога живота је коментарисао:
“Можда је неко могао да ме изненади на кварно, али сам поштену борбу увек прихватао са сваким. Мени је жао данашњих клинаца. Немају срца за поштену борбу, немају песницу, немају кондиције, не баве се спортом. Не може клинац целу ноћ да џока у кафићу, пуши и не спава, па да уђе у поштену борбу. Ја сам у двадесетој години имао 100 килограма и нисам био дебео. Сећам се у то време, др. Бородин доведе у Ужице неког Крагујевчанина. Спремао се за меч за титулу првака Југославије. Каже ми доктор ‘ајде Мића спарингуј му мало, неће те он ударити јако, немој да се плашиш’. Уђем у ринг и после десет секунди га дрмнем тако да момак излети кроз конопце. Скочи Бородин и виче: “Мића, леб ти јебем, уби човека”. И чуло се то, сазнали за нокаут. Доведу Краљевчанина Лакића, тадашњег првака Југославије у тешкој категорији. Сви мислили да нећу смети у ринг, али изађем, у прве две рунде га бацим на под. Ипак, на крају меч је проглашен за нерешено, јер је мене тај Лекић добро оплавео. Али нисам падао! Ту није било ескиваже и скиповања. Укопаш се у ринг и ду ду, па ко преживи нек прича.”
Тражили су Мићу Луцка у БК Звезди и Партизану, није хтео из Ужица, јер је сматрао да би његово друштво са Поре било ослобљено у сталним борбама са Царињашима у саставу: Патак, Мићара, Стево и Панџа… У то време у Ужицу је владао улични закон, присећао се Мића Луцко “како каже Пора, тако бити мора”. Сећао се да су за дочек Нове 1955, донели одлуку да се у Гимназији прави затворена игранка, само за ђаке Гимназије и Економске. и у Техничкој чколи исто игранка, али за техничаре и учитеље, а они са Поре скоро сви ишли у “ШУП”. За Луцково друштво нема места на игранкама, а од 250 ученика било само три девојке: “Ееее, не може тако“, каже Луцко и са својима се договори да их све “зезне”. И тако, дођу они у Гимназију, а тамо Ристан гробар не да да уђу. Каже: “За шуповце улаз строго забрањен”. Развалимо врата, уђемо унутра и зајебемо игранку. Лудница у граду. Заседа комитет. Зовне нас Душанка Понорац, са њом у канцеларији и Мирко Поповић. Питају шта смо то урадили, питају да ли смо свесни какву смо штету нанели широј друштвеној заједници? Кажем Душанци да није у реду да сви имају игранке, а ми шуповци немамо. И тако, Душанка и Мирко нареде да нема више затворених игранки.“
Кад није боксовао, седао је на свој мотор и вратоломно возио стотинама километара. Побеђивао је на тркама на Тјентишту и у Краљеву. Био је заједно са Пацуром и Шмаком један од првих ужичких бајкера.
Моја генерација из педесет и неке Мићу Луцка је запамтила као крупног момка, који је био склон да се потуче, али и мајстора који радећи 47. година у “Путевима”, уградио себе у хиљаде километара путева у Југославији, Украјни, Русији, Ираку… Новинар Петар Тешић је писао о Луцку:
“Путари знају шта је мука када се поквари финишер, ваљак. Ако се не оспособи за рад, градилиште може да пропадне, довољно је да једне ноћи падне киша и да бујица однесе подлоге. Да би асфалт био уграђен кад и какао треба, Мића се поподне прихватао посла и већ ујутру машина је могла да забруји. Седамнаест директора “Путева” је у њему налазило потпору и сигурност. Васо Мићић је на градилиште долазио у 6 ујутру и у 5 поподне и никада се није догодило да Марковића, популарног Луцка, није нашао на радном месту посвећеног послу.
Прво је код Миће Луцка било “Како каже Пора, тако бити мора!”, а касније, “Песнице на улици, нежност у кући”. Иако је имао прилику да оде у Аустрију или Италију, одустао је од белосветских изазова да би неговао болесну мајку. Наравно, Мића никада није рекао да је то био главни разлог зашто није отишао “напоље”. Коментарисао је на свој начин:
“Имао сам и ја исте жеље, али нисмо могли сви напоље. Неко је морао остати да чува град”.
У Ужицу је важио за заштитника слабијих, локалне силеџије стрепели су од Миће Луцка, а и клонили су се девојака које су желеле да буду поред њега. Петар Тешић ми је причао:
“Сећам се тих времена Луцкових момачких дана, нисам упознао никога ко би смео да му стане на црту. Гледао сам филмове у којима се Силвестер Сталоне бори против двадесет и више момака и, за разлику од осталих, веровао сам да је то могуће. Познавао сам Мићу Луцка, младића са Поре, када је као локал патриота и острашћени навијач “Слободе”, у Крагујевцу направио је подвиг о коме се више причало него о утакмици. Педесет навијача Шумадије је кренуло на на њега, он се накострешио, благо повио напред горњи део тела и, са рукама на боковима, истурио главу напред. Главом је пребио једног противника остали су се повукли… Почетком седамдесетих у Ужицу су од лудо храбрих момака и важили за најјаче били Мића Луцко и Пацура, обојица су возили моторе, а до њиховог двобоја никада није дошло. По мишљењу Ужичана, Мића је био јачи, а Пацура опаснији… Трећи који би се по храбрости и снази могао издвојити био би сигурно Ацо Дејовић са Доварја.”
О тим ужичким тучњавама ми је давно сам Мића Луцко причао:
“У то време, средином шездесетих и мало касније, у Ужицу није било много милиционера, највише десетак. Доиста није више ни требало. Све што се догађало биле су туче и помало тапкања пред биоскопом. Те туче су биле честе. Значи, договоримо се, закажемо место шорке и бепамо се па ко јачи. После се договоримо о реваншу и ником ништа. Ту милиција нема шта да интервенише. Али, ето, појавио се Мегре и почео ревносније гледати на те ствари. А, туча, а код Брка Бошковића на суђење. Не знам колико сам казни платио због туча, али Брко је увек говорио исто: “Довиђења и наврати опет” Кажем да ћу свратити и да једва чекам да га поново видим. Смеје се Брко, иако ми је зарезао највећу новчану казну, а смешно и мени од муке. Више сам га виђао у суду него на улици.”
Мића је увек волео фудбал, посебно ужичку “Слободу”. Ако би напрвили листу најистакнутијих Слободиних навијача, у врху те листе би се нашао Мића Луцко. Ужичани су запамтили једну утакмицу, а и Мића је запамтио за цео живот тучу која је избила због те утакмице у “Авлији”, како су тада звали ужички стадион у Беглуку. Била је то утакмица деценије. О њој се причало у ужицу стотину прича и за њу је и деведесетих знао сваки пионир окренут фудбалу, а камоли стални фудбалски ходочасници у “авлији” на Беглуку. Остала је за ужички незаборав забележена и оргинална прича баш онаква како је Луцко испричао негде средином деведесетих година у башти кафане “Табана”, коју је тада држао Александар Ћировић Ћизо. У опуштеној атмосфери која уопште није личила на новинарско тв испитивање, Луцко је отворио душу и испричао причу на онај прави ужички урбани начин:
“Ух, то је била утакмица деценије. Из Краљева дошло свих 5 аутобуса препуни навијача. Онда са Царине, Доварја, Пора и Златиборци (мисли на део Ужица уз стари Златиборски пут на Забучју) помирили и удружили се. Јебеш домаћи рат, долазе краљевачки мандови.
Наоштримо мотке, избрусимо каменице, одем те скинем парче шине са споредног колосека ћире и окачим га на тополе. По шини ударамо шерпама и плековима. Јечи ‘авлија’, али се и мандови из Краљева добро чују. И јебеш им матер, не могу да издржим, него одем да посетим Краљевчане. Мандови ме одмах нападну. Прискоче ми у помоћ Шуња и Зец са Доварја, дођу и остали. Ухватим једног малог мандовчића и дигнем га увис па са њим почнем да тресем остале. Улети милиција и стави ми одмах лисице на руке. Воде ме преко терена, а цео стадион скандира “пустите Мићу, пустите Мићу”. Чуо сам кад је инспектор рекао “ако га пустимо он ће се вратити и избиће грађански рат”. Ваљда због тога, одвели су ме у затвор, тако су ме пребили те вечери да сам од беса, кад су изашли покидао лисице и отишао право у болницу. Кад ме видео, др Милићевић ме питао да ли ме ударио воз. Излечио сам се, и тужим милиционере, За време суђења пред зградом суда скоро 500 људи скандира “бандити”, “бандити”. Видим нема ништа од пресуде и запутим се у Београд, правац код Крцуна. Да га нисам нашао отишао бих код Тита. Да не причам какве сам све зајебанције и гужве имао док нисам ушао у Крцунов кабинет, али кад сам коначно ушао код њега, све му испричам. Крцун ме саслуша, каже ми да не бринем и на крају ме пита да ли имам пара за воз до Ужица. ‘Ако немаш, кажи ми, одвешће те мој шофер до Ужица’.
Углавном, вратим се ја возом у Ужице, а на станици, мила моја мајко, одбор за дочек: Мирко, Душанка, Олга Живковић… Питају ме што сам морао да идем за Београд. Одговорим им да сам био код главе, јер ми је доста репова. И шта је било? Милиционери, њих тројица, добили су затворске казне од 3 до 6 месеци, а ја добио пола милиона одштете. Нико није смео да бије Мићу Луцка везаног. Нисам ја тражио ни паре, ни затвор за те милиционере. Рекао сам судији: ‘Молим те, затвори нас четворицу у једну ћелију и пусти нас да будемо сами два сата. После тога смо ником ништа. Наравно судија није пристао. Ни милиционери.”
Говорећи о својој генерацији, Луцко је истакао да су имали једну велику жељу, звану исостранство. Препрека је била што се није лако могао добити пасош, многи су побегли. “Томо мускетар је био најбољи плесач у Ужицу. Увек је говорио да ће једног дана отићи у Бразил да игра самбу. И отишао је. Дан данас је тамо. Отишао је и Бошко Радоњић и многи други.”
Постоји она књига из педесетих, “Кад су цветале тикве”, вечити бестселер, по којој је урађена позоришна престава… филм. Убеђен сам да би роман о животу Миће Луцка био већи бестселер. То би била урбана прича о времену које је такве приче потискивало у заборав. Нек нам је жив и здрав наш велики Мића Луцко, једна од урбаних легенди нашега Ужица.
