Миладин Радовић је био ужички пекар и механџија, али је за Ужице веома важан као писац. Рођен је на Татинцу, више Ужица 1852. године и живео је до 1915. године. У 59. години живота почео је да пише о свему што је видео, доживео и чуо, шта се догађало у његово време у Ужицу и у Србији. Савременици су рано запазили његов приповедачки дар и опомињали га да се не превари да умре, а да ништа од свога живота не запише. Тако је настао “Самоуки рукопис”.
Сакупљао је умотворине и објављивао “Разне приче из народа” у листовима: “Златибор”, “Таково”, “Занатлијски гласник”, “Кића”. Радовићеви мемоари “Самоуки рукопис” настали су у периоду 1911. – 1915. године. Објављени су тек 1984, када је руком исписаних 397. страница записа о обичајима, описа Ужица, тврђаве, мостова, џамија, пожара, исељења муслимана итд. за штампу припремио Стојан Костић. Мемоари су један од најзначајнијих докумената о животу града од друге половине 19 до почетка Првог светског рата. Оригинални рукопис се налази у Народном музеју у Ужицу.
Године 1987. рукопис Миладина Радовића је адаптирао као монодраму “Миладин са Татинца” глумац ужичког позоришта Томислав Јањић.
Миладин Радовић је са женом Станком имао сина Неђа, касније познатог ужичког кафеџије, власника кафане “Топ”.
Сачувана је и његова преписка са Љубомиром Стојановићем, Васом Пелагићем и Пером Тодоровићем. Пореклом од истих Радовића са Татинца је и један од најстаријих Ужичана, учитељ Ацо Радовић, као и Слободан Радовић, писац и књижевни историчар, дугогодишњи управник Народне библиотеке у Ужицу.
