Dobrih desetak godina je tajalo dogovaranje (i nagovaranje) s legendarnim užičkim policajcem Nikolom Nikolićem Megreom. „Nije još vreme“ glasio je odgovor kad bi pokušali da zavirimo u pravu riznicu njegovih sećanja.
Kako vreme neumitno prolazi, a pristižu nove generacije, koje ne pamte doba kad je Užice bilo najbezbedniji grad u državi, koja se ponosila opštom sigurnošću svojih građana, došao je trenutak da Nikola Nikolić, već dvansest godina u penziji, ispriča svoja sećanja na intezivan život, usmeren ka borbi protiv raznih „društvenih opasnosti“, kako je svojevremeno nazvana kategorija koja je svima nama danas deo svakodnevice. U njegovo vreme i najveštiji kriminalci su zazirali od zlatiborskog kraja i nadaleko čuvene užičke policije, a sve je to bio itezitet rada i i urođenih ličnih vanserijskih sklonosti.
Nikola je rođen u Bitolju, gde je služba „proterala“ njegove roditelje učitelje, oca Strahinju, Požežanina, i majku Nataliju, Valjevku. Nikola i sestra Bojana su uz roditelje stekli osećaj za pravdoljubivost i neposredan kontakt s ljudima, što ih je kasnije opredelilo za ceo život. Školovao se u Požegi, Užicu (jedan je od učesnika čuvenog gimnazijskog bunta) i Čačku. Još u gimnaziji je pokazivao sklonost za kriminalistiku. Voleo je da čita špijunske i kriminalne romane, a u svojim sastavima iz srpskog jezika, kad god je bilo moguće, obrađivao je vrlo maštovito slučajeve slične onima iz omiljene literature. Zbog toga su ga drugovi prozvali Zorge, a kad je otkrio svoju sklonost da lako pronalazi nestale ili skrivene predmete, nadimak su mu promenili u Megre. Po tom nadimku znaju ga svi. A poštuju ga i najiskusniji kriminalci, koji su svojevremno savetovali jedan drugog da užički kraj zaobilaze u širokom luku. „Tamo je onaj Megre. On ima neko svoje čulo – napipa te i uhvati kad se najmanje nadaš.“
Smeta mu što ga Užičani, iako je u tom gradu, smatraju Požežaninom, a Požežani Užičaninom.
Ostalo je zabeleženo da je policijsku karijeru započeo u Užicu 1961, kao prvi školovani policajac stipendista užičkog SUP-a. Vanredno je uz posao, završio Pravni fakultet. Kao malo koji policajac visokog ranga, prošao je kroz sva iskušenja radeći na maloletnicima, provalama, prevarama, razbojništvima, teškim krađama, krvnim i seksualnim deliktima, a 1976. godine je postavljen za načelnika kriminalističke službe. Kasnije, kao načelnik Službe javne bezbednosti u užičkom regionu, ostaće upamćen po profesionalnim kriterijumima koji i dan danas važe. Poznati oficiri policije Sreten Lukić, Boško Petrić i Đorđe Kerić, kao vrlo mladi prošli su njegovu „školu“, u kojoj je uvek važilo pravilo da ne postoji savršen zločin, već samo nesavršena istraga. Kako sam kaže, savršen zločin nije onaj pred kojim policija od brda podataka ne može da poveže niti, već onaj za koji policija nikada i ne sazna.
Prvi susret sa Nikolićem čovek bi pre poverovao da je pred njim rasejani profesor ili pesnik. Uvek elegantan, druželjubiv, duhovit… Na njegovo zanimanje pronicljiv pogled i nepoverljivost.
-U našem poslu ima pedeset odsto sreće, četrdeset odsto upornog rada, a deset odsto je istikt – ono sedmo čulo. I najveći kriminalci padaju na sitnim greškama – kaže Nikolić.
Kad se osvrne na „more“ slučajeva iza sebe, Nikola Nikolić Megre ponavlja mnogo puta iznešen sopstveni zaključak, da se u klasičnom kriminalu ništa suštinski nije izmenilo od Starog Egipta do danas, navodeći primer pljačke riznice faraona Ramzesa. Pošto tadašnja „policija“ nikako nije uspevala da otkrije ko je pljačkaš i gde je plen ogromne vrednosti, sam faraon je posegnuo za lukavstvom – najlepšu ćerku poslao je u bordel. Kada je jednom gostu odigrala zanosni ples, on je opčinjen njenom lepotom posegao u kesu i stavio joj zlatnik u pupak, upravo jedan od zlatnika ukradenih u riznici njenog oca. Misterija je bila rešena, a ovaj izvorni princip policije širom sveta primenjuje u nešto izmenjenom obliku.
– Policija, kriminalci i prostitutke prva „sveta tri jerarha“, ako nema jednog ni ostala dva ne mogu da funkcionišu. Uz pomoć žena su rešeni mnogi komplikovani slučajevi, a saradnici policije su od nesagledivog značaja za funkcionisanje službe. Stoga ne treba kao dobronamerne tretirati zahteve da se otvore sva policiska dosijea i razotkriju saradnici. Među njima ima osoba koje su pomagale policiji iz čisto pariotskih razloga, uzornih građana koji preziru kriminal, ali i onih koji su to činili iz ličnih pobuda, za neku korist. Kad se ravnoteža poremeti, cela služba se uništava, što se kod nas desilo nakon Brionskog plenuma. Potrebno je sedam godina teškog rada da se „napravi“ i obuči upotrebljiv operativac, a svaki izgubljen je nenadoknadiv. Šezdesetih godina sam bio ubedljivo najbolji u klasi na specijalnom kursu, od 53 polaznika bio sam najzapaženiji, pa sam kasnije tokom cele karijere praktikovao da nauku suprostavim procentima, jer je pristup problemu najvažniji i poznavanje finesa delatnosti se ni na koji način ne može nadoknaditi.
Kao primer ispravnog rezona kada je „ljudski faktor“ u policiji u pitanju, navodi starijeg kolegu Boška Sretenovića, nekadašnjeg poznatog sekretara SUP-a. On je Nikolu naučio da su nezadovoljni ljudi velika glavobolja i problem u službi. Oni ne mogu kvalitetno da rade, non-stop govore o svojim problemima, lično nezadovoljstvo prenose i na ostale, pa upravo zato ponekad dozvoljavamo ljudima i ono što im ne pripada, da bi optimalno fukcionisali. Zapamtio je primer kad je sedam vozača SUP-a, odlaskom u Višegrad, za tri dana uspelo da se domogne diplome VKV zvanja. Nakon toga su tražili da im se plate po tom osnovu izjednače sa višom spremom. Smatrajući da se ne mogu izjednačavti oni koji su pet godina marljivo učili sa onima koji su trodevnim angažovanjem došli do diploma, Nikolić se našao pred dilemom. Sekretar Sretenović da pomnoži razliku u bodovima za tih sedam „spornih“ osoba i sve preračuna u dinare, rekavši; „Zar ćeš za te sitne pare da stvaraš problem?“ Megre je to uvek kasnije imao na umu, fleksibilno tretirjući probleme i gledajući da će se ostvariti što bolji rezultat, uz sitne ustupke „pouzdanicama“.
Po tom principu je i odlučio da govori o zanimljivostima iz svog radnog veka, slučajevima sa kojima se susretao i koje je rešio, često primenjujući potpuno neočekivana i nekonvecijalna rešenja. Smatrajući da, bez obzira na dela koja su počinjena, porodica nikada ne treba da ispašta, događaji će biti preneti verno i autentično, a neposredni akteri će biti opisani tako da samo mali broj ljudi može da prepozna o kome se konačno radi. Smatrajući da je u proteklih 40 godina bio svojevrsni svedok jednog dela istorije i zbivanja u Užicu, i te kako je pozivan da ovekoveči mnoštvo interesantnih događaja, od „sitnih prestupnika“, lokalnih mangupčića, pa do krupnih političkih igara gde su glavne uloge igrali visoki državni funkcioneri, kakav je bio čuveni „Užički slučaj“. U svakom od njih, Nikola Megre je bio nezaobilazan „dži men“, predvodnik tima koji je doprinosio da užička čaršija godinama mirno spava.
