Миленко Суботић је био прави господин, увек елегантан, волео је друштво, кафану, песму. За својим столом је увек окупљао музичаре, почастио их и запевао са њима. На фотографији је Миленко Суботић са чашом у руци, а до њега са виолином ужички виртуоз Влајко Николић.
“Године 1930. основана је браварска радња Миленка Суботића, савремена са свим тада најмодернијим моторизованим средствима: дребангом, швајс апаратом, гевинт машином, лок штанцом за израду гвоздених прозора, плехсером за сечење свих фазонских гвожђа. Прима и израђује све грађевинске послове гвоздене конструкције, водовода, канализације покривање грађевина плеком и израду олука. Препоручује велики избор разних шпорета, фуруна, плугова подесних са брдске крајеве…” како је писало на карираном папиру оштампаног меморандума те тада најсавременије браварске радње у Ужицу. Налазила се у у улици Николе Луњевице бр. 2. Та улица се данас зове Момчила Тешића, породична зграда постоји и данас, а у њој је до скора била браварска радња “Суботић”, Миленковог унука Борка и “Униметал” лимарија његовог сина Радисава Рака, који су продужили породичну традицију. Миленко је у својој браварској радионици радио све до смрти 1971. године. Био је познат у Ужицу по томе што је свој браварски посао безгранично волео.
“Достојанство професије занатлије, које је Миленко тада стекао, као један од најбољих ужичких мајстора бравара, није ни до данас заборављено.. Какав је то мајстор био сведочи и фотографија прве хале “Пошингерове” фабрике оружја у Крчагову, на чијој полеђини пише: “Успомена са рада кад сам радио гвоздену конструкцију на фабрици оружја у Ужицу, коју сам завршио за 57. календарских дана, а израдио десет и по вагона конструкције и исто толико монтирао за динара 38.500”.
