Članak je pisan prema sećanjima starih Užičana
Slanuša je nekada bila zanatski deo Užica. Pre rata kao i posle rata tu su bile mnogobrojne zanatskih radnje: bojadžije, šusteri, opančari, krojači, vunovlačari, bravari, kovači, potkivači, a i kazandžijska radionica Mladena Pavlovića, od Užičana prozvanog „Mlađo Kazandžija“. Slanuša je tokom posleratnih godina promenila svoj izgled njen centar su osvojile višespratne zgrade, ostala je uklještena među njima ta stara jednospratna kućerina koju napravi preduzimač Kosta Zec, osamdesetih godina u 19. veku, od materijala „džamije“, tj srednjovekovne crkve Ružice. Ispred nje česma sa vodom, jedinom u gradu, koja uporno izvire iz dubine zemlje. U toj staroj kući na samom početku devedesetih godina 20 veka čulo se čekičanje, jer su se samo ručnom obradom mogli napraviti najbolji kazani čučavci, a kasnije lampeci za pečenje rakije, bakrači svih vrsta i veličina, ranije za topljenje masti, kuvanje pekmeza ili pravljenje sapuna, kazani za bojlere za loženje, tepsije za pite i bureke, baklave i i urmašice, ibrici za vodu i druge posude, sve se to radilo u kazandžiskoj radnji u samom centru raskrsnice na Slanuši.
Sećam se Mlađa, meni je kad god sam prošao pred njegove kazandžiske radnje izgledao kao neki umetnik, skulptor… Kad god sam prošao tokom dana, video bih Mlađa kako kuje i iskiva od bakra željene predmete, zanet u posao. Uklapao se u atmosferi nekadašnje Slanuše, udarci ćekića odjekivali su kao nekakva muzika koja se stapa sa zvucima ulice i ostalih zanatskih radnji. Mlađo se odmori tek da obriše znoj sa čela ili zapodene razgovor sa uvek prisutnim prijateljima sa fudbalskih terena, prijateljima lovcima ili pčelarima. Bio sam nekoliko puta sa ocem Vlajkom, koji je u to vreme bio kondicioni trener „Slobode“ u Mlađovoj radnji punoj užičkih fudbalera. Mlađo pošalje učenika da donese koje pivo iz obližnje kafane ili prodavnice, olade ga pod mlazom slanuške česme, pa krenu sa komentarima utakmica odigranih zadnje nedelje ili priča vezanih za doživljaje iz lova, kojih je uvek bilo, ponekad se više čuo smeh nego čekičanje…
Mlađo je bio zaljubljenik u svoj zanat, mada su ga zvali da radi u „Prvom Partizanu“ ostao je privatni zanatlija do kraja života. Nije to nimalo lako jer se u to vreme na privatnike drugačije gledalo, što je doprinelo da mnogi zanati sasvim nestanu, jer su se mladi opredeljivali za sigurnije životne pozive.
Uz svoj težak posao, Mlađo je nalazio vremena za fudbal i druga interesovanja. Bio je veliki zaljubljenik u fudbal, igrao ga je dugo godina i bio jedan od najboljih bekova u užičkom fudbalu. Počeo je u „Slobodi“, a nastavio sa Vasovićem, Tonđom, Vlastom Polićem, Asanom, Tričkom, Lukom Ćirnanićem. Tada je „Prvi Partizan“ bio u nižem rangu takmičenju od „Slobode“, ali su njihovi derbiji podsećali na one večnih rivala Zvezde i Partizana. U najboljem sastavu sa bekovskim parom Mlađo – Tonđo i navalnim triom Asan Pican Tamburica (leva strana „Prvog partizana“), zadavali su silne muke odbrani Slobode sa Bativom i Mišom Jevremovićem kao bekovima i golmanima Aci,
Kapetanu, Ljujiću, Mukanu, Mošu Kumriću, Đeri – Crnoj panteri i ostalima. Pobednik je uvek bio neizvestan, a ovi susreti su se pamtili i bili povod da se o njima danima komentariše.
Mlađo Kazandžija je bio veoma oštar, ponekad grub u zanosu igre, pa je čuvenom klizajućem startu često zajedno sa fudbalom i protivnikom izleteo na atletsku stazu. Pre utakmice Vasović, koji je bio trener i kapiten, tražio je mušku igru, a Mlađov komentar je bio: „Pored mene neće proći ni Sveti Jovan“.
Nisu se usuđivali da ga predriblaju ni asovi kao što je bio Loker, Rako Španac, Gardić, Bugo, Baze, Cale Pešić, Gaga , Šone…
Čvrst i fizički stamen, kondiciono uvek spreman, nikada se nije povređivao i izostajao iz tima. Jedini problem je imao sa kopačkama zbog izraslina na palcu desne noge, morao je prosecati rupu na cipeli da ga ne bi žuljali.
Igrao je fudbal i kad je napunio 35 godina. Da je bilo vreme profesionalizma, daleko bi dogurao. Ovako je ostao upamćen kao uzor Belču, Krivokući, Paviku, Antunum s kojima je proslavio užički fudbal i o koje su se otimali evropski klubovi.
Pored fudbala, Mlađo je bio zaljubljenik u lov. Sve slobodno vreme je provodio u lovu, za koji je tvrdio da je najbolji način za druženje. U lovu se ljudi zbliže, isto misle i osećaju, brinu i čuvaju jedni druge, pa se to prenese i u svakodnevni život, bez obzira na stepen obrazovanja i razlike u godinama. Mlađo je od starijih učio, a mlađe savetovao lovačkim pravilima.
Lov je zavoleo uz zubara Ranka Kujundžijića i Mila Ikinca, a nastavio sa dr Borkom Popovićem, Đokom Majmunom, Nešom Tomićem, Mudrešom, Milenkom Pavlovićem, Radošem Stankovićem. Nije mu bilo teško da nađe dobru družinu, jer su ga lovci voleli zbog njegove vesele naravi i duhovitosti, a i njegovi psi su uvek bili među najboljim goničima koji su divljač brzo pronalazili i isterivali iz njihovih brloga, pa su i uslovi bili izvesniji i uspešniji.
Pored sitne divljači bilo je tu onih krupnijih kapitalaca, vukova, divljih svinja, divorajaca, muflona. Neki od prepariranih trofeja podsećaju na vreme bogatih lovišta kako se ne bi poremetila prirodna ravnoteža.
Mlađo se uspešno bavio pčelarstvom, a među svojih 50 košnica nalazi mir i opuštanje. Bio je on u životu i matica i radilica, pa je pčelinjak bio vrhunac radosti u njegovom u svemu uspešnom životu.
U kafani „Slanuša“, na mestu gde je bila radnja Mlađa Kazandžije, koju je vodio njegov sin „Bobica“ i u 21. veku okupljaju se i fudbaleri i lovci i pčelari, kao da ih Mlađo priziva. Tu se do duboko u noć, u pravoj porodičnoj atmosferi, evociraju uspomene i čuvaju od zaborava dragi likovi i jedno vreme koje su oni značajno obeležili. A to je i deo projekta udruženja „Užičanstveno“ u okviru nezaborava na sopstvenom istoimenom sajtu.
