У времену између два светска рата, у ужичком крају ради и десетак пецара, који од шљиве пожегаче, зване “маџарка”, производе шљивовицу, препеченицу, клековачу и нановачу. Најбоља ракија се тада пече у Равнима, Стапарима, Рибашевини, Карану, Мокрој Гори. Најпознатији произвођачи ракије су: Властимир Кремић, Лука Тодоровић, Вилиман Јовановић, али и много других. Скоро свака сеоска, па и градска кућа, имала је лампек и свој шљивак. У Ужицу су постојале бројне казанџиске радње.
За монопол на промет дувана и алкохола постојали су финанси. Они су “гонили” трговце да плате трошарину на ракију и остала алкохолна пића. Држали су пунктове на свим важним улазима у град. Обично су се алкохолна пића транспортовала у мешинама и бурадима. Контролисали су шверцере дувана “бајиновца” из Бајне Баште. Тада је било забрањена производња упаљача, јер је држава производила шибице. Неки ужички мајстори су правили упаљаче од пушчаних чаура. Унутра би стављали фитиљ, а капислу пробушили и пунили бензином. И њих су прогонили финанси, због државног монопола на шибице, од којих је Краљевина имала леп приход.
На фотографијама које је обојио Зоран Домановић снимљени су Мокрогорци током печења ракије. На другој је казанџиска радња Радојка Кутлашића, која је била баш уз Сланушку чесму која се види на фотографији. На трећој казанџиска радња Светислава Трипковића (први с лева), која се налазила у Дрндаревом сокачету на Житном пијацу. На четвртој фотографији пече се ракија у једном од дворишта на Мегдану. Расположени за пробу сами се појаве. Непогрешива чула кад је ракија у питању.
