U vremenu između dva svetska rata, u užičkom kraju radi i desetak pecara, koji od šljive požegače, zvane “madžarka”, proizvode šljivovicu, prepečenicu, klekovaču i nanovaču. Najbolja rakija se tada peče u Ravnima, Staparima, Ribaševini, Karanu, Mokroj Gori. Najpoznatiji proizvođači rakije su: Vlastimir Kremić, Luka Todorović, Viliman Jovanović, ali i mnogo drugih. Skoro svaka seoska, pa i gradska kuća, imala je lampek i svoj šljivak. U Užicu su postojale brojne kazandžiske radnje.
Za monopol na promet duvana i alkohola postojali su finansi. Oni su “gonili” trgovce da plate trošarinu na rakiju i ostala alkoholna pića. Držali su punktove na svim važnim ulazima u grad. Obično su se alkoholna pića transportovala u mešinama i buradima. Kontrolisali su švercere duvana “bajinovca” iz Bajne Bašte. Tada je bilo zabranjena proizvodnja upaljača, jer je država proizvodila šibice. Neki užički majstori su pravili upaljače od puščanih čaura. Unutra bi stavljali fitilj, a kapislu probušili i punili benzinom. I njih su progonili finansi, zbog državnog monopola na šibice, od kojih je Kraljevina imala lep prihod.
Na fotografijama koje je obojio Zoran Domanović snimljeni su Mokrogorci tokom pečenja rakije. Na drugoj je kazandžiska radnja Radojka Kutlašića, koja je bila baš uz Slanušku česmu koja se vidi na fotografiji. Na trećoj kazandžiska radnja Svetislava Tripkovića (prvi s leva), koja se nalazila u Drndarevom sokačetu na Žitnom pijacu. Na četvrtoj fotografiji peče se rakija u jednom od dvorišta na Megdanu. Raspoloženi za probu sami se pojave. Nepogrešiva čula kad je rakija u pitanju.
