На Кајмакчалану

Рогић Страхиња
Рогић Страхиња

После су опет настала бомбардовања, местимичне борбе и чарке. Ми смо добили наређење да пређемо у офанзиву, вратимо положаје и пођемо у правцу Битоља. Наш пук имао је нарочито тежак задатак. Терен је био каменит, неприступачан, тежак, али без природних заклона. Свакога дана ишли смо на јуриш, јер без велике крви нисмо могли да освојимо ниједан положај. Гинуло се много. Од шездесет људи из мога вода остало свега двадесет пет. Мене је служила срећа, никад зрно да ме окрзне. На Чегранским Планинама били смо три дана и извршили груписање чете.

Десно се чује борба, не престаје ни дању ни ноћу. Од грувања топова јече сва брда, а чим они умукну настаје брза паљба пушчана и митраљеска. Увек, без прекида. То је било код Кајмакчалана, на Битољу. И ми смо убрзо добили наређење да форсираним маршем идемо на Кајмакчалан. Тај марш са ратном спремом добро сам запамтио. Војници изнемогли, сатрвени. Они старији, богами, и забринути, а ми млађи понекад весели и обесни.

– Сад нам претстоји окршај, – каже један бркати Ера, – дај Боже да изнесемо живу главу…

– Откуд знаш? – пита га један младић.

– Ама, дете, ми стари добро то осећамо. Имамо ми нос за барут, баш као ловачки кер када оњуши траг зеца. Није ово мени први рат…

И Ера настави да врти главом. Официри пролазе ужурбано, и они забринути, невесели. Храна се дели на брзу руку, војници једу стојећи. Залута и понеко зрно, одозго из каменитих масива Кајмакчалана где се води љута борба. И не чује се пушка као што треба, а само се понеки војник преврне. Бог да му душу прости! Погодило га, па то ти је…

Предвече стиже наређење, да идемо врху Кајмакчалана и појачамо борбене редове. Они несрећници горе издржали су два страшна и крвава дана. А Бугари стално наваљују.

Они су имали три до четири реда ровова и држали су врх. Ми смо се привукли као резерва у помоћне положаје. Било нам је наређено да одмах прискочимо и појачамо јединице пред нама, чим чујемо јаку ватру. Наша чета запала је некако у средину положаја, на најосетљивије место. Ја сам био тачно у средини оног сектора.

Дванаестога се није догађало ништа нарочито. Тек ноћу. Киша пада, помрчина густа као мастило, а септембарске ноћи хладне су у планинама. Војници се помрзли, а оком нико није тренуо. Око поноћи негде наједном наста кркљање. Пало је неколико бомби, па се отвори незапамћена паљба. Оне стене само блескају од ватре. Чује се јаук, дозивање, псовке.

– Напред! Напред! – командујем ја, а ни сам не знам где сам.

Војници сами поскакаше и пребацише се у прве ровове. Направисмо још два скока кроз ону ватру, и настаде једно очајно гушање. Прса у прса. Сударају се људи, избезумљени и окрвављени, звекћу ножеви и шлемови, одјекују експлозије, падају лешеви. Све се измешало. Видиш по двојицу како се ваљају по рову, кољу се зубима, урличу, псују. А у помрчини нико никога не познаје.

Снашли смо се мало тек када је заруменела зора. Лешеви се измешали са рањеницима, а војници, и наши и бугарски, као сенке смрти промичу између њих. Нико више ништа не осећа. Људи, као зверке, још су жедни крви. Још се убијају.
Пред нама, код једне чуке, Бугари као ошамућени, пијани. Један наш официр ухватио се за руку, а око њега десетак војника одбијају непријатеља бомбама. Рањени официр само виче:

– Не бојте се, јунаци, наша је победа! Држите се, стиже нам помоћ.
То је било ваљда педесет корака од нас. Кад ја то видех, повиках из све снаге:

– Другови, рањен нам командант пука! Наша срамота! Хоће да га заробе! Ајдемо у помоћ онима!

Бугари надиру са резервом. Куљају као из земље. Е, дивни су наши људи. Кад су видели шта се догађа, појурили су сви за мном. Искупило нас се много. Официри изгинули, наредника нема. Ја храбрим људе и подвикујем. Још један скок, још један ров и нашли смо се код оне групе војника који су бранили команданта пука. Ровови пуни лешева. Крв тече. Све се то развијало једном чудном брзином. Интересантно је да човек не зна шта да ради у таквим тренуцима, али инстинкт за самоодржањем сам командује и гони човека да ради правилно, као да је сто сати размишљао о томе.

Ту слику никад нећу заборавити. Бугарин, наш, па опет Бугарин, па опет наш, па пушке, бомбе, просут новац, неке хартије, а војници се на све то не осврћу, него само гледају где су сандуци са бомбама, невероватном вештином избијају поклопце и бомбе, као јабуке, бацају у непријатељске редове.

Ударише и француски рововски топови. Богами, ту су Бугари искасапили Французе. Нити ко шта говори нит ромори, него свак гледа да очува свој положај. Све се измешало, а командант пука само храбри војнике. Ми отворисмо брзу паљбу, а Бугари почеше да нас гађају из митраљеза. Косе и траву, све сатиру. Једно зрно удари у камен, пола зрна отскочи па мене у песницу. Као да ме оса ујела. Али у оном узбуђењу човек ништа не осећа. Заборавиш све. Војник ми зави рану. Бежања нема. Ко окрене леђа, тај више не постоји. Покоси га митраљез.

– Рани те, наредниче, – виче мени опет онај Ера.

– Није ништа. У руку је. Главу само чувај.

Командант пука посла војнике лево и десно да хватамо везу. Пита мене по ордонансу има ли кога од официра.

– Нема, све је изгинуло.

– Држите се, казао је командант пука, стиже нам помоћ. Иде цео пук.
Фронт је одмах оживео. Кад војници чују да стиже помоћ, они добију троструку снагу. И заиста, после једног часа стигло је појачање. Дошли кадровци, упали у ровове и одморили се десетак минута.

Тра-тара-та! Тра-та, тра-та!

Труба засвира јуриш. Официри командују, и команда се преноси и одјекује с једног на други крај фронта.

– Напред! Јуриш!

Тра-тара-та, Тра-та, тра-та!…

Наши грунуше. Кадровци, као вихором ношени, јуре напред, а ми за њима поскакујемо. И рањеници иду напред. Све је у замаху, у напору. Бугари само зинули. Нису стигли ни да беже, ни да се предају, ни да се бране. Заробисмо их врло много. Њима пристижу нове резерве. Задржаше нас. Нису могли напред ни они, ни ми.

Четрнаестог и петнаестог биле само чарке, а онда се концентрисаше наше трупе и навалисмо на врх Кајмакчалана. Да дам руку из рамена, од њихове резерве није остало ни стотину људи. Све је помлаћено. Војска им сасвим деморалисана. Горе свуда разбацани бурићи за воду, балончићи, мешине са ракијом, пушке, ранци, лешеви. Наши натерали прво заробљенике да они пију ракију. Бојали смо се да није отров, па смо ми пили тек после њих.

Оживело се мало, па пала и песма. На врху Кајмакчалана пирамида од кречњака. Узео један редов па бајонетом исписао на пирамиди:

“Седми пук отвори врата за Србију”.

Умеша се опет наш Ера:

– Мајку ти твоју, шта то пишеш. Ми се ту искрвависмо, а ви јуче дошли и сада испало “Седми пук”.

И Ера извуче свој бајонет па испред оно “Седам” додаде јединицу, тако да је сада писало “17 пук”.

– Е, баш ти, маторко, отвори врата за Србију! – поче пакосно да задиркује Еру онај кадровац.

– Није него ти што не умеш ни да се наједеш, зеленко.

Изби тешка свађа између Ере и кадровца. Мал се нису ухватили у коштац. Дошло би и до шамарања, да не наиђе један официр па их обојицу изгрди.

Ми покуписмо рањенике и сахранисмо мртве. Боже, шта све човек може да издржи. Дуну неки хладан ветар, па само брије на оној висини. А мраз стеже. Војници лешеве слажу једне преко других. Немаш где да их закопаш. Неки наложили ватрице од кундака изломљених пушака и држака од ашовчића. Нити кога има на претстражи, нити се ко више плаши непријатеља. Лешеве прекрили шаторским крилима, а по земуницама и рововима настало задиркивање, добацивање. Чује се и песма.
Сутрадан грану сунце. Али студено. Бугарски заробљеници љуто кукају. Били обосили.

– Ви и тако нећете више у борбу, – теши их Ера. А ми ћемо напред, до Београда, ако Бог да. Цокуле вам и не требају.