Историчарка уметности др Гордана Лазић пише:
“Зграда Начелства је грађена у стилу класицизма, која означава доследно оживљавање класичне старине и тежње ка непролазној лепоти античких идеала. Ово стално раздобље које се у Европи завршава око 1830, код нас је прихваћено у скромнијем облику, у време прве владе Милоша Обреновића. Први знаци класицизма су управо на јавним грађевинама војног или административног карактера, односно на зградама касарни или магистрата. Иако зграда ужичког начелства нема типичних особености класицизма, забата и трема са стубовима, ипак је утицај овог стила доминатан. Зграда је спратна, по хоризонтали подељена јаким кордонским венцем. У распореду зиданих отвора, врата и прозора, наглашена је тежња ка симетрији. Средишњи ризалит и углови зграде маркирани су имитацијом рустичних, камених блокова. У односу на предходни барокни стил, фасаде су глатке и оскудније украшене. Прозорски оквири су лучни, са наглашеним теменом лука. Са западне стране, према Слануши, још увек се налазе првобитни контрафори који учвршћују елбу конструкције зграде. Данашњи изглед подразумева обновљену фасаду и ниво улице који је доста виши од првобитног, тако да се доња ивица прозора налази тик изнад тла. Зграда је чеоном страном окренута ка Тргу Светога Саве, а са бочне стране омеђена споредним улицама.
После добијања аутономије хатишерифом 1830, започиње излазак српске архитектуре из оквира орјенталног. Ужичко Окружно начелство грађено је у стилу неокласицизма који се примењивао на објектима војног и административног карактера у Милошево доба. И ужичко старо окружно начелство грађено је у стилу који тежи миру, хармонији и озбиљности, уз поштовање непролазних идеала античке лепоте. Ова зграда ће најавити то што се догодило после пожара 1862. и протеривања турских поданика у Босну, тај нови европски модел урбанизације у Ужицу. Ужице се нагло урбанизује и економски напредује, што је извршило утицај на начин живота трговачких и занатлиских породица, као и досељеног становништва из пограничних вароши у Турској и разних места Србије. Били су то чиновници и занатлије новијих врста заната. У то време ужички трговци показују своје богаство подизањем нових кућа спратних “на два боја”, од тврдог материјала, добро грађене. Почињу да се раскошно облаче, шију турска и европска одела од домаћих и увезених материјала, започиње стварање ужичког господског света. Углавном је престала градња потпуно дрвених кућа. Појављу се лаке куће бондручних конструкција на спрату и тврдих приземних делова. Покривене су ћерамидом уместо шиндре. Тај начин градње и у Ужицу добија пун замах на прелазу два века, оснивањем грађанских еснафа. То условљава подизање хигијенских и техничких стандарда, прилив страног капитала који омогућава нове инвестиције. велики број младих људи школованих у Минхену, Бечу, Цириху, па и у Паризу и Будимпешти, било је способно да пренесе достигнућа развијених европских земаља.
Ова зграда је имала повећи значај у стварању ужичке чаршије. Око ње је настало економско и друштвено средиште града са пијацом и пословним објектима. Након великог пожара 1862. године, затим ослобођења Ужица од отоманске окупације и урбанистичке реконструкције града, економско средиште се постепено измешта у други део града, пратећи ново тежиште насеља, на Житну пијацу, док простор испред објекта Команде остаје форум друштвеног живота града. Током 20. века зона око Команде постаје просветни центар града и управног округа, тако да се у њеној близини граде зграде потребне просвети.
Архитектура зграде је представљала узор становништву како треба градити зграде у Ужицу. Уз архитектонски и урбанистичку значај ова сачувана најстарија ужичка зграда је имала велики политички и војни значај због институција које су се у њој налазиле. Након исељавања Турака из Ужица 1862. године, у Ужицу је основана Војнотериторијална команда. Њен назив и структура се мењала, али је у суштини била Ужичка окружна команда, чији је задатак био евиденција и мобилизација за потребе оперативних јединица. Осамдесетих година 19. века у Ужицу је био штаб Ибарске дивизије Дринског корпуса народне војске. Нешто касније је формиран штаб 4. батаљона Дринског пешадијског пука, чији је старешина био капетан I класе Михаило Радуловић. Пред Балканске ратове, у складу са организацијом војске, у Ужицу се налазила Војнотериторијална команда ужичке пуковске војне области, која је имала четири батаљонска среза (Ивањица, Чајетина, Бајина Башта и Пожега). Од трупних команди у Ужицу се налазила команда (која је повремено мењала локацију) и један батаљон 4. пешадијског пука „Стеван Немања.
