Mihailo Vasović (1920. – 2018.) rođen je u Užicu. Počeo je druženje sa fudbalom još kao dečak u Užicu u FK Radnički, krajem dvadesetih godina 20 veka. Svoje utakmice ovaj klub je igrao na stadionu „Mihajlovac“, koji se nalazio u Krčagovu, a pored toga korišćen je i za konjske trke, kao pista za sletanje manjih aviona i za izvođenje pokaznih vojnih vežbi i akrobacija. Baš kad je Mihaio napunio 18 godina, FK Radnički prestaje da postoji i Mihajlo prelazi u FK Građanski, tj FK Sloboda. Mihailo se dobro sećao da je na nekoj od sednica kluba upravo tada doneta odluka da se FK Sloboda preimenuje u FK Građanski. Inicijativa je došla od strane policijske uprave Užica. Mihajlo je zaigrao za Građanski sa nepunih 18 godina na mestu desnog krila:
„Zaigrao sam na desnom krilu kao najmlađi prvotimac. Kada je centarhalf Milutin Simonović Kićo 1937. slomio nogu, prekomandovan sam na njegovu poziciju i sve do kraja aktivnog bavljenja fudbalom 1961. ostao sam na toj poziciji. Ne pamtim koliko sam utakmica odigrao, ali dok sam igrao fudbal nikada nijedan susret nisam propustio i nikada nisam dobio novčanu nadoknadu za svoju igru. Počeo sam i završio fudbalsku karijeru kao čist amater.”
Četvrt veka bio je kapiten Slobode, za koju je igrao do svoje 41. godine. Bio je desno krilo na poziciji centarhalfa.
Ostalo je zapisano da je Mihajlo Vasović sa Filipom Tošićem, profesorom matematike iz Užica, odabrao poljanu Begluk na kojoj je sagrađen stadion Slobode. Ostalo je takođe zapisanao da je poslednji od predratnih fudbalera simbol minule velike epohe bio: gospostven, obrazovan, najbolji centarhalf svih vremena FK Slobode, čovek koji je otišao sa sopstvene svadbe na kojoj su mu bili kumovi Vojo Bojović i Sreten Penezić, Krcunov brat, da bi igrao protiv čačanskog FK Borca. Mihailo Vasović nije stekao veliku fudbalsku slavu kao pojedini igrači koji su karijeru počeli u Slobodi, ali je u užičkim okvirima bio najveća legenda! Ostala su i sećanja cenjenog Užičanina u kojima se seća kako je posle rata obnovljena FK Sloboda:
“Počela je obnova zemlje, grada, ali i našeg kluba 1945. Obnovu kluba sam vodio sa Vojom Bojovićem (dugogodišnji direktor kluba, predsednik opštine i u to vreme veoma moćan čovek), Filipom Tošićem, Bogojevićem i Sretenom Penezićem. Jednog dana sam sa svojim prijateljem, matematičarem Filipom Tošićem sedeo iznad Sokolane. Posmatrali smo livadu na Begluku, na kojoj se nalazilo nekoliko nemačkih baraka. Došli smo na ideju da bi to bilo idealno mesto za stadion. Naš stadion je prebačen u centar grada, kraj Đetinje na Begluk (gde se i danas nalazi). Svi u klubu imali su poseban zadatak prilikom izgradnje stadiona, tako sam ja kapiten u timu nosio marker letvu. Već 1946. godine je zakazana svečanost u čast otvaranja stadiona, a prva utakmica na novom stadionu odigrana je protiv beogradskog Partizana. Na početku utakmice smo predali poklone. Kapiten Partizana je meni, kapitenu Slobode, predao fudbalsku loptu, a malo kasnije, Vojo Bojović je uručio pušku direktoru Partizana. Za Slobodu su tada igrali: Mitrović, Marinković – “Buron”, Težulat – “Tonđo”, Đorđević – “Rus”, Mihajlo Vasović (k), Rašković – “Raškin”, Vitić – “Šone”, Đurić Milenko, Jovanović – ”Mire”, Štulović – “Aleks”, Vulović – “Kebla” a u Partizanu su igrali: Nikolić, Švaljek, Požega, Aničić, Funtek, Janjić, Šutevski, Junevski, Konstantinović, Matekalo, Marjanović.”
Tako je Mihajlo bio učesnik prve utakmice na Begluku. U to vreme fudbal se igrao isključivo iz ljubavi. Mihajlo je posle radnog vremena u fabrici Prvi Partizan išao na stadion da trenira. Jednom je po pljusku i nevremenu trčao oko stadiona, a onda ga je jedna žena pitala da li je normalan, šta radi, na šta je on nastavio sa treniranjem. To je bilo kada je imao 41 godinu, a u toj godini života je i prestao sa aktivnim bavljenjem fudbalom. Mihajlo je nakon završetka igračke karijere postao član Upravnog odbora Slobode, a posvetio se i osnivanju FK Prvi Partizan, za koji je jedno vreme i igrao. Možda bi stadion na Begluku trebao da nosi ime najveće užičke fudbalske legende ili da ima makar bistu tu na stadionu ili na platou ispred. Možda bi to mogao da bude plato Mihaila Vasovića?
U priči “Kapiten”, užički pisac Lale Milosavljević piše:
„(…) Iz priče za pamćenje evo jedne kad je “Radnički” iz Kragujevca bio znatniji i jači nego ikad i pre, i posle seća se gospodin Džeremi, tako se sad užički šereti obraćaju inžinjeru Jeremiji Jevtiću, nekad klubskom kolegi Mihaila Vasovića. Značajan za šume i šumarstvo u Srbiji inžinjer je duže boravio u Americi, pa kako bi i mogli Užičani da to uvaže na svoj način. U leto 1936. godine seća se Džeremi ili otpočinje priču koju je čuo od starijih – kragujevački “Radnički” , tim nad timovima – pobeđivao sve po Srbiji, pobedio čak i “Građanski” iz Zagreba – pozove na nekakav turnir u Kragujevcu i užičku “Slobodu”. Poigraće se, računaju Kragujevčani, sa Užičanima kao mačka s mišem. Narastao im apetit posle čačanskog “Borca”. “Borac” je izgubio utakmicu sa 13:1. Nisu se Čačani nikakom dobru nadali i u Kragujevcu, takva je sila bio kragujevački tim. Međutim “Sloboda” je imala svoga Mihaila Vasovića. Osim što je naš junoša u odbrani sjajno igrao na centarhalfu, on je na turniru u Kragujevcu zabio “Radničkom” dva gola i “Sloboda pobedi sa 2:1. Pod Vasovićevom kopačkom, ja vam to tvrdim, i veliki su postajali mali!…“
Mlađi su se pitali da li su Kapitena prizivali veliki timovi, a ćutljivi legendarni kapiten je jednom prilikom rekao piscu čuvaru sećanja:
“Otac je u meni video nekoga sebi sličnog, budućeg dobrog domaćina i prilježnog oca porodice. Sa najstarijim sinom očevi uvek imaju planove. Možda mi je otac pomogao da sebi priznam istinu. A istina je da bez svoga kluba ne bih mogao. Fudbal nas je tako čvrsto vezao u jednu drugarsku ljubav. Pa, ta naša publika…! Nećete mi verovati, ako odemo na stranu za nama ide publika. Idu kolone po trinest – četrnaest kamiona. Sve je to disalo jednom dušom, tako čisto kao što je čist zanos nas fudbalere vezivao za fudbalsku igru. Kako bih se odvojio od kluba u kome su dribleri i šuteri kao što su bili Šone, Keblo. Čačanski golman, čuveni Pušelja, od te dvojice – to nam je kasnije iskreno priznao – nahvatao strah: “Kad idem na utakmicu u Užice, te noći sanjam Kebla i Šoneta… Njih dvojica bi uvek poslušali moje zahteve kad treba bombardovati protivnički gol i sa trideset, čak četrdeset metara. A njima ne ide, mene neka čudna sila ponese iz odbrane prema protivničkom golu i dok golmanu ne smrsim konce, ne pušta me. Nema te brane među bekovima, bilo je i onih kojima lopta prođe, a igrač ne – koji bi mene tada zaustavila” – trže se Vasović iz vatre svoga zanosa sa novim izrazom na licu kao da mu bi žao što se raspričao sagovornicima njegovim…”
“Ja se zovem Rodoljub Vasović i najstariji sam sin Mihajla Vasovića. Hvala ti,što pišeš o mom ocu lepo i istinito. Dodao bih i to da je moj tata radio u F.O.M.U, (fabrika oružja i municije Užice), 1941 godine, kao puškarski radnik u fabrici koja se nalazila u trezoru. Puškarski zanat je učio zajedno sa Aleksom Dejovićem, narodnim herojem i komesarom Druge proleterske brigade. Za mog oca je značajno to što je opšti interes bio iznad svega, bilo na fudbalskom terenu, fabrici ili u samoj našoj familiji. Svojim primerom davao je i primer drugima. Znao je da se postavi gde mu je mesto. Za njega su bili zakon braća Penezići, Slobodan i Sreten, Vojo Bojović, Momo Vuković i dr. Svoj lični interes je uvek podređivao kolektivu. Zato te ja,kao potomak Mihajla Vasovića podržavam o tome što radiš, da se Užičani ne zaborave. Piši o tim ljudima koji su tada obeležili tu epohu – Momo Vuković, Vlasto Jokić, Šone, Toša Đurić, Mićo Rus, Loker Vitić. Iskren i srdačan pozdrav iz Ljubljane ti šalje Vasović Rodoljub.”
