Михаило Васовић (1920. – 2018.) рођен је у Ужицу. Почео је дружење са фудбалом још као дечак у Ужицу у ФК Раднички, крајем двадесетих година 20 века. Своје утакмице овај клуб је играо на стадиону „Михајловац“, који се налазио у Крчагову, а поред тога коришћен је и за коњске трке, као писта за слетање мањих авиона и за извођење показних војних вежби и акробација. Баш кад је Михаио напунио 18 година, ФК Раднички престаје да постоји и Михајло прелази у ФК Грађански, тј ФК Слобода. Михаило се добро сећао да је на некој од седница клуба управо тада донета одлука да се ФК Слобода преименује у ФК Грађански. Иницијатива је дошла од стране полицијске управе Ужица. Михајло је заиграо за Грађански са непуних 18 година на месту десног крила:
„Заиграо сам на десном крилу као најмлађи првотимац. Када је центархалф Милутин Симоновић Кићо 1937. сломио ногу, прекомандован сам на његову позицију и све до краја активног бављења фудбалом 1961. остао сам на тој позицији. Не памтим колико сам утакмица одиграо, али док сам играо фудбал никада ниједан сусрет нисам пропустио и никада нисам добио новчану надокнаду за своју игру. Почео сам и завршио фудбалску каријеру као чист аматер.”
Четврт века био је капитен Слободе, за коју је играо до своје 41. године. Био је десно крило на позицији центархалфа.
Остало је записано да је Михајло Васовић са Филипом Тошићем, професором математике из Ужица, одабрао пољану Беглук на којој је саграђен стадион Слободе. Остало је такође записанао да је последњи од предратних фудбалера симбол минуле велике епохе био: госпоствен, образован, најбољи центархалф свих времена ФК Слободе, човек који је отишао са сопствене свадбе на којој су му били кумови Војо Бојовић и Сретен Пенезић, Крцунов брат, да би играо против чачанског ФК Борца. Михаило Васовић није стекао велику фудбалску славу као поједини играчи који су каријеру почели у Слободи, али је у ужичким оквирима био највећа легенда! Остала су и сећања цењеног Ужичанина у којима се сећа како је после рата обновљена ФК Слобода:
“Почела је обнова земље, града, али и нашег клуба 1945. Обнову клуба сам водио са Војом Бојовићем (дугогодишњи директор клуба, председник општине и у то време веома моћан човек), Филипом Тошићем, Богојевићем и Сретеном Пенезићем. Једног дана сам са својим пријатељем, математичарем Филипом Тошићем седео изнад Соколане. Посматрали смо ливаду на Беглуку, на којој се налазило неколико немачких барака. Дошли смо на идеју да би то било идеално место за стадион. Наш стадион је пребачен у центар града, крај Ђетиње на Беглук (где се и данас налази). Сви у клубу имали су посебан задатак приликом изградње стадиона, тако сам ја капитен у тиму носио маркер летву. Већ 1946. године је заказана свечаност у част отварања стадиона, а прва утакмица на новом стадиону одиграна је против београдског Партизана. На почетку утакмице смо предали поклоне. Капитен Партизана је мени, капитену Слободе, предао фудбалску лопту, а мало касније, Војо Бојовић је уручио пушку директору Партизана. За Слободу су тада играли: Митровић, Маринковић – “Бурон”, Тежулат – “Тонђо”, Ђорђевић – “Рус”, Михајло Васовић (к), Рашковић – “Рашкин”, Витић – “Шоне”, Ђурић Миленко, Јовановић – ”Мире”, Штуловић – “Алекс”, Вуловић – “Кебла” а у Партизану су играли: Николић, Шваљек, Пожега, Аничић, Фунтек, Јањић, Шутевски, Јуневски, Константиновић, Матекало, Марјановић.”
Тако је Михајло био учесник прве утакмице на Беглуку. У то време фудбал се играо искључиво из љубави. Михајло је после радног времена у фабрици Први Партизан ишао на стадион да тренира. Једном је по пљуску и невремену трчао око стадиона, а онда га је једна жена питала да ли је нормалан, шта ради, на шта је он наставио са тренирањем. То је било када је имао 41 годину, а у тој години живота је и престао са активним бављењем фудбалом. Михајло је након завршетка играчке каријере постао члан Управног одбора Слободе, а посветио се и оснивању ФК Први Партизан, за који је једно време и играо. Можда би стадион на Беглуку требао да носи име највеће ужичке фудбалске легенде или да има макар бисту ту на стадиону или на платоу испред. Можда би то могао да буде плато Михаила Васовића?
У причи “Капитен”, ужички писац Лале Милосављевић пише:
„(…) Из приче за памћење ево једне кад је “Раднички” из Крагујевца био знатнији и јачи него икад и пре, и после сећа се господин Џереми, тако се сад ужички шерети обраћају инжињеру Јеремији Јевтићу, некад клубском колеги Михаила Васовића. Значајан за шуме и шумарство у Србији инжињер је дуже боравио у Америци, па како би и могли Ужичани да то уваже на свој начин. У лето 1936. године сећа се Џереми или отпочиње причу коју је чуо од старијих – крагујевачки “Раднички” , тим над тимовима – побеђивао све по Србији, победио чак и “Грађански” из Загреба – позове на некакав турнир у Крагујевцу и ужичку “Слободу”. Поиграће се, рачунају Крагујевчани, са Ужичанима као мачка с мишем. Нарастао им апетит после чачанског “Борца”. “Борац” је изгубио утакмицу са 13:1. Нису се Чачани никаком добру надали и у Крагујевцу, таква је сила био крагујевачки тим. Међутим “Слобода” је имала свога Михаила Васовића. Осим што је наш јуноша у одбрани сјајно играо на центархалфу, он је на турниру у Крагујевцу забио “Радничком” два гола и “Слобода победи са 2:1. Под Васовићевом копачком, ја вам то тврдим, и велики су постајали мали!…“
Млађи су се питали да ли су Капитена призивали велики тимови, а ћутљиви легендарни капитен је једном приликом рекао писцу чувару сећања:
“Отац је у мени видео некога себи сличног, будућег доброг домаћина и приљежног оца породице. Са најстаријим сином очеви увек имају планове. Можда ми је отац помогао да себи признам истину. А истина је да без свога клуба не бих могао. Фудбал нас је тако чврсто везао у једну другарску љубав. Па, та наша публика…! Нећете ми веровати, ако одемо на страну за нама иде публика. Иду колоне по тринест – четрнаест камиона. Све је то дисало једном душом, тако чисто као што је чист занос нас фудбалере везивао за фудбалску игру. Како бих се одвојио од клуба у коме су дриблери и шутери као што су били Шоне, Кебло. Чачански голман, чувени Пушеља, од те двојице – то нам је касније искрено признао – нахватао страх: “Кад идем на утакмицу у Ужице, те ноћи сањам Кебла и Шонета… Њих двојица би увек послушали моје захтеве кад треба бомбардовати противнички гол и са тридесет, чак четрдесет метара. А њима не иде, мене нека чудна сила понесе из одбране према противничком голу и док голману не смрсим конце, не пушта ме. Нема те бране међу бековима, било је и оних којима лопта прође, а играч не – који би мене тада зауставила” – трже се Васовић из ватре свога заноса са новим изразом на лицу као да му би жао што се распричао саговорницима његовим…”
“Ја се зовем Родољуб Васовић и најстарији сам син Михајла Васовића. Хвала ти,што пишеш о мом оцу лепо и истинито. Додао бих и то да је мој тата радио у Ф.О.М.У, (фабрика оружја и муниције Ужице), 1941 године, као пушкарски радник у фабрици која се налазила у трезору. Пушкарски занат је учио заједно са Алексом Дејовићем, народним херојем и комесаром Друге пролетерске бригаде. За мог оца је значајно то што је општи интерес био изнад свега, било на фудбалском терену, фабрици или у самој нашој фамилији. Својим примером давао је и пример другима. Знао је да се постави где му је место. За њега су били закон браћа Пенезићи, Слободан и Сретен, Војо Бојовић, Момо Вуковић и др. Свој лични интерес је увек подређивао колективу. Зато те ја,као потомак Михајла Васовића подржавам о томе што радиш, да се Ужичани не забораве. Пиши о тим људима који су тада обележили ту епоху – Момо Вуковић, Власто Јокић, Шоне, Тоша Ђурић, Мићо Рус, Локер Витић. Искрен и срдачан поздрав из Љубљане ти шаље Васовић Родољуб.”
