“Све је готово. Алекса је остао без ноге. Ово је за мене четврти тежак догађај, можда најтежи: ја се морам одвојити од најбољег друга.” Миодраг Миловановић Луне
Миодраг Миловановић Луне прослављени партизански командант, народни херој је рођен у ужичком селу Добродолу 1921. године, које је после рата променило име у Луново село. У еуфорији давања имена по познатим револуционарима и партизанским командантима и ужичка Гимназија је до 2003. носила име по свом ђаку Луну, заменику команданта Прве пролетерске бригаде.
Када је ступио 1941. у Ужички партизански одред, Луне је тек био завршио Гимназију. Брзо је напредовао од борца до заменика командата Друге пролетерске бригаде… Ратовао је у Србији, Санџаку, Далмацији, Босни и Херцеговини. Храброшћу се истакао у борбама на Мањачи, Ливну, Мостару, Сутјесци. Два пута је рањаван – на Гату 1942. и у Четвртој офанзиви.
Одважношћу, дружељубивошћу и вером у победу освајао је људе. На Првом конгресу антифашистичке омладине Југославије, био је један од најистакнутијих бораца и изабран је у Централни одбор уједињених савеза атифашистишке омладине Југославије.
Погинуо је крајем априла 1944, у борби коју је Друга пролетерска бригада водила са немачким и бугарским војницима и љотићевцима на прузи Ужице – Пожега. У Горјанима надомак родног села, Луне се радовао да после три године поново види родни крај. Луне је чекао да и последњи борац пређе преко пруге. Погођен је у главу и саборци су га у бесвесном стању донели до куће.
Двадесет дана после погибије проглашен је за народног хероја. Недовршени дневник, који је водио од фебруара 1942. до априла 1944. приредио је за штампу др Милутин Пашић. Дневник су објавиле ужичке вести… У Луновом селу основна школа носи његово име.
Детаљ из Луновог дневника:
“14. март 1943. год. Борци (Крстац). – Недеља, дивно сунчано јутро; седим под буквом, склонио сам се од авиона. 4. бригада прошла је напред, сигурно ћемо и ми имати покрет; удаљићемо се од овог крвавог разбојишта Неретве и Раме. Нигде више поубијаних непријатеља нисам видео, нигде више лешева! Свуда по јарковима, пропустима у реци, у шумарицама, на путевима, распадају се људи. Тако је морало бити: нама су спремали уништење, а њихове зликовачке душе срљале су у пропаст; сада се њихова телеса распадају под ногама пролетера. Одмичемо се од разбојишта на коме остаде и наших добрих другова: Саџак Влада, Аџија, па незаборавни друг Перо, Павић, Туцо и мој земљак Рутко. Жао ми је тога дечка, прошао је толике борбе и окршаје, постао је Ч.К.П. (члан КПЈ). Погинуо је, а и гроб му не знам. Шта ћу рећи његовим родитељима!?”
