Кућа “Осаћанка”- брвнара је најраспрострањенија у целој југозападној Србији, па тако и у ужичком крају. Највероватније због тога што је на овом подручју било шуме у изобиљу и дрвета подесног за грађу. Брвнаре су већином биле покривене шиндром, имало их је и покривених сламом или кровином. То су биле претежно мале једноделне куће, у којима је после устанка више соба постао обичај. Под утицајем муслимана из Босне у западној Србији се граде и засебне куће за госте, познате као конак, чардак. Већ у време устанка у ужичком крају, познати су били мајстори Осаћани из Босне, тј старе области Осат, која се простире левом обалом Дрине од Вишеграда до Сребренице. Они ће у 19. веку бити главни мајстори за подизање кућа брвнара. И сам Карађорђе, у фебруару 1813, тражи од ужичког војводе Николе Карамаковића и рачанског старешине Кара Марка Васића, да упуте мајсторе Осаћане у Тополу да подигну један објекат.
А о брвнарама је писао, између осталог, и Јован Цвијић:
Са појавом собе кућа постаје махом полубрвнара – полуплетара. Кућа је увек од брвана а соба од плетери или чатме. И кад је ова кућа постала дводељна остао је главни онај део где огањ гори, и тај се зове „кућа”; у соби се спава само зими, а лети ретко ко у њу улази.
У источној Босни и подринским и ваљевским крајевима брвнаре са собом су најчешће правили Осаћани, док су их у осталим крајевима радили махом сами сељаци.
Као типски представник одмаклога развитка брвнара, описаћу кућу кнеза Милоша у селу Горњој Црнући испод Рудника. Градили су је Осаћани почетком XIX века, а и сад је добро очувана.
Она је 100–120 м. изнад Осјачке Реке, на стрмој страни, усред воћњака. Састоји се од „куће”, собе и чардака, који је доцнији додатак. Под собом је подзидан подрум. Кућа је од брвана, а кров шиндран од осам катова. На крову са горње стране је калкан, отвор кроз који се улази на таван. Димњак је капић, на чијем су копљу две јабуке. На кући су двоја наспрамна врата, која су горе лучно изведена. Осим клинаца, сва је кућа дрвена, па и кључаоница, завори, на вратима. Изнутра су припуштени зидани темељи, на којима леже брвна, и на њима стоји посуђе; тај се банак зове ашула. Над огњиштем, а испред отвора собне пећи је громада, уска полица од камена, за посуђе и оставу. Око огњишта су два велика камена, преклади. Под је од плоче. Черена ни тавана нема. У брвнима има уских отвора као мазгале. Изглед собе је познат, с таваном и земљаном пећи. Под је земљан, прозори су познате решетке од дрвених шоплија, које су испреплетане и имају задебљања; око ћерчива је била разапета хартија. Чардак, диванана која је покривена шашовцима, служи поглавито за теферич.
