Некадашњи Титов град у труду да заборави Титово доба

2493

По некадашњем Лидеру СФРЈ многи градови широм некадашње државе носили су његово име. Поред Титограда тј, Подгорице, као главног града Социјалистичке републике Црне Горе, места различитих величина носила су Титово име. Ужице је имало придев “Титово” у периоду од 1946. до 1991. године.

Бронзани маршал и Чворо (фото Адам Митровић)
Бронзани маршал и Чворо (фото Адам Митровић)

Титова Митровица је носила тај назив од 1981. до 1990. године, када јој је враћено старо име Косовска Митровица. Године 1983. Врбас је постао Титов Врбас и тај назив носио је до 1992. године. Кореница у Хрватској 1946. године постала је Титова Кореница, а стари назив је враћен 1996. године. И Дрвар у Босни и Херцеговини је био Титов од 1981. до 1991. године. Велес у Македонији постао је Титов Велес 1946. године и тај назив је задржао наредних 50 година. Титово Велење у Словенији је носило тај назив од 1981. до 1990. године.

Ван Балкана, најпознатији пример да неки град носи име председника земље су Сједињене Америчке Државе. Главни град Вашингтон назив је добио 1791. године по првом председнику САД-а, Џорџу Вашингтону. И не само главни град, по Вашингтону је названа и читава држава, велики број мањих градова, тврђава и неколико планинских врхова. Амери се не стиде своје историје ни својих великана, иако је то земља пример демократије…

Некада сматран за метрополу антифашизма, срце партизанске борбе, за бакљу слободе, Ужице тај период, када је било Титов град, скоро да је заборавило. Време у коме је од паланке постало индустријски град, када се зградама винуло у небо и добило данашњи изглед, намерно је више од две деценије препуштало забораву. Ипак, највише се заборављају обележја Титовог времена, партизанске борбе у фашизмом освојеној Европи 1941. године… Сем у Музеју и меморијалном центру на Кадињачи, нестају или пропадају обележја тог доба. Мало шта још у ужичком крају подсећа на приче о метрополи антифашизма, Ужичкој републици.

Град миљеник Титове власти у послератно доба је претерао, готово све улице су биле са именима партизана, мање или више познатих револуционара, догађаја из револуције, братских република. Данас се тек понека улица овде зове тако, да изузетком наруши правило о том нестајању, попут Ужичке републике или Друге пролетерске. Свим осталим одлуке оних који су владали однело је полувековни послератни назив. Од главне градске улице, која је, наравно, носила име маршала Тита постала је Улица Димитрија Туцовића, Лењинов булевар сада постао Милоша Обреновића, Седмог јула је Марије Маге Магазиновић и тако редом… Сада се намеће питање, ко је кренуо у те масовне промене?

Бацили га на ђубриште историје (фото Ђорђе Дробњаковић)
Бацили га на ђубриште историје (фото Ђорђе Дробњаковић)

Споменик Титу уклоњен је са Трга 1991. године на почетку грађанског рата у Југославији, када су се многи Срби одрекли Титовог наслеђа. У Ужицу су кренули још с почетка деведесетих, социјалисти који су тада Ужицем владали, у оквиру тадашње Милошевићеве критике Титовог доба. У то време председник СО у три мандата 1989-1993, био је социјалиста Зоран Вујовић, инжењер металургије, доктор наука. Био је он и министар у две републичке владе, посланик у Скупштини РС. Са њим на челу, то су одлучили одборници СПС, којих је било те 1991. године 64 са два одборника радикала, а био је и један од групе грађана. Данас већина мисли да је СПС био тај који је био против, али није тако… Мислим да су урадили јер је Тито засметао Слобиној изградњи сопственог култа личности својом свеприсутношћу. Народ је почео да упоређује Тита и Слобу, што је било исто као кад се упореди слон и миш…

Тако је са Трга Титов споменик, надимак из имена града, као и име главне улице 1992. уклонила „Слобина власт”. Започето су докрајчили, уз своје особености, крајем деведесетих локални владаоци из редова ДЕПОС коалиције, СПО и Демократске странке. Тако чувени Титов бронзани споменик, који је три деценије (од 1961. до 1991. године) у Титовом Ужицу стајао на Тргу партизана, који се још неким чудом тако зове, налази се већ скоро две деценије иза зграде ужичког Народног музеја, склоњен од очију пролазника. Хтели су неки, с наших или страних простора, да га откупе, питали у Музеју, али би одговор увек био исти: споменик није на продају.

Ужички борци НОР-а тражили су пре неку годину да се бронзани Тито врати на градски трг, изазвали полемику у граду око тога – па тада сазнали да министар Веља Илић предлаже да је ипак боље на овом тргу правити цркву – али је споменик и даље у дворишту Музеја. У чекању да општинска власт одлучи шта ће бити с њим. А за ту одлуку, изгледа, никако политички тренутак да дође, иако данашња власт враћа белеге прошлости и даје значај Ужицу популаришући га кроз историју.