Током јануара 1979. Милош Броћић, популарни Броле, купио је клавијатуру “Елку” и решио да се преорејентише на соло каријеру. Пре тога је корумпирани упрвник Хотела “Турист” допринео да се “Ере”, ова популарна ужичка група, “растури”. После три месеца упорног вежбања, Броле је решио да потражи певача и нашао га је, можда и најбољег поп певача у Ужицу, Зорана Вујевића – Вујча. Сви ужички музичари су тај Бролов есперимент гледали са подозрењем, очекивајући фијаско, мислећи да је без оркестра наступ осуђен на пропаст… Броле је нашао веома брзо аранжман, где на другом месту него у Градској кафани.
А онда су почела питања. – Где вам је бубањ? до тада такав иструмент “Елку” нико није имао Ужицу, уствари само су постојале још две у Титовој Југославији, имали су га Бора Штамбук у Београду и Роман Бутина у Загребу. Већини публике у Градској никако није било јасно “како се чују бубњеви, а нигде их нема”. После прве неверице, вече се претворило у невероватан успех Брола и Вујча. Добили су свирку за дочек нове 1979. године. Ту су имали проблема јер се те вечери није појавио, иако најављен, Срећко Николић (потомак оних чувених ужичких музичара између два рата “Николића са Царине”) који је био у у Живиницама код Тузле. Ипак, Броле и Вујчо су направили прави “штимунг”.
Да кажем шта је било даље са овим за то време чудним ужичким дуом. Успешан пошетак им је дао снагу, трема није постојала и они су пар месеци после разорног земљотреса, почели да наступају у Бечићима у Хотелу “Меркур” у бару, на деветом спрату, од десет увече до два ујутру. Био је то најлепши бар у Бечићима у то време, јединствен по опремљености. Имао је клима уређаје, што је тада била реткост. Међу гостима су били странци, а после поноћи би се ту скупили сви музичари који су тада свирали у Будви, било је 15 врхунских оркестара. Броле се сећао:
– “Сви су они по завршетку своје свирке долазили да слушају мене и Вујча, Микрофон је ишао “с колена на колено” и свако вече је бар био испуњен до последњег места. Највише су долазили странци, а већ у девет није се могло наћи слободно место. Тада смо ‘тихом’ свирком отварали програм песмама “Мај Веј”, “Танго љубоморе”, “Аванда мопри” и сличне… Касније смо свирали и у “Таверни” у Бечићима”.
Једнога јутра позове Брола директор свих хотела у Бечићима и каже му: “Броле спашавај”. У једном бару Хотела “Монтенегра” свирао је врхунски оркестар, чији је солиста хтео да “наметне” свој репертар страним гостима. Публика је на то реаговала тако што је напустила бар, али су пре тога свратили до продавнице, купили пиће и наставили забаву на терасама хотела. Сутрадан собарице нису знале шта да раде са толиким празним флашама. Директор је замолио Брола да свирају пред посластичарницом. Одобрио је продају алкохолних пића и “појачао” послугу, направио је и место за игру.
“Свирали смо од осам увече до сат пред поноћ, те вечери су биле најлепше, маса света је долазила на то ново место. То после нас нико није успео да понови. Вујчов глас ни једног посетиоца као ни колегу музичара није остављао равнодушним. О њему су сви имали високо мишлење. Тада је у Бечићима било још врхунских певача, попут Наде Павловић, која је неколико пута наступала са нама.”
Броле се сећао и свечаних вечера:
“Вече пре одласка групе страних туриста приређиване су свечане вечере. Посебне вечере су имале специјални додатак. Око торте су се стављале љуске од јаја и поливале алкохолом. Конобари су тада палили тај део око торте, који је изгледао као пламени обруч. Онда су се сва светла гасила. Та слика је била заста импресивна. Конобари су одлазили у “свој реон”, а ми смо то пратили уз музику из филма ‘За шаку долара’.”
Када су се вратили у Ужице, времена су почела да се мењају. Промене нису мимоишле ни Градску кафану, стигла је нова публика. Уведена је музика свако вече и клијентела се променила, почели су да долазе они који ту никада нису залазили. Почела је “фолк навала”. Броле и Вујча су се склонили у Млинарев сан у Шевељу код Ариља. Касније је Вујчо престао да пева, а Броле наставио са хармоникашем Милијаном Поповићем Попцом…
