Овај чланак сам писао на основу интервјуа, који је водио ужички новинар Зоран Јеремић – Јаре са Вовом Прохоровим 1996. године, као и података са фотографијама које сам добио лично од Вове у нашим виђењима од 1995. до 2008 године. Овај незаборав на ужичанственом порталу посвећен је незабораву на посебне ужичане Прохорове, Николу и његовог сина Вову и њихове најближе.
Никола Прохоров је рођен 1900. у Кијеву у Русији. Отац Никола је био виши контролор Дирекција пошта, а мајка му се звала Софија. Никола је био руски емигрант који је дошао Ужице 1920. године у време како је сам рекао, “када је Ужице личило на Дивљи запад”. Имао је своје приватно грађевинско предузеће, он је изградио ужички водовод 1939. године, зграду банке где је данас Народни музеј, многе зграде у Ужицу, затим пут Пријепоље – Бјело Поље, бројне мостове, тунеле. Обележио је ужичко грађевинарство између два светска рата, као и у послератни период.
Црквене књиге кажу да се оженио у Ужицу 1931. године Анђелијом Шмакић, ћерком Бранка Кројача и Даринке из Ужица, рођеном 1910. Кум на венчању био је Драгомир Вукосављевић, трговац, а стари сват Владимир Дорстер, чиновник Железничке секције. Татијана Прохоров, кћи Николе и Анђелије, рођена је у Ужицу 1931. године, а умрла 1932. године. Друга ћерка Ксенија Прохоров рођена је 1933. године. Удала се за Пантовића из Ужица 1956. године. Син Николе и Анђелије, Владимир Прохоров, рођен је у Ужицу 1936. године. Био је професор у Ужицу, шире је познат као Вова. Оженио се 1958. године Милицом Петровић, са којом је добио две кћери: Ану, удату Делић, и Олгу, удату Стојменов.
Никола Прохоров се доста рано помиње у списима Окружне грађевинске секције у Ужицу. Из платног списка за 1926. годину сазнаје се да је Прохоров био задужен за регулацију Коштичког потока. Никола је нешто касније са инжињером Александром Осиповим и предузимачем Боришом Јовановићем основао самостално грађевинско предузеће. Од Занатске коморе у Београду Прохоров је добио одобрење број 14728 да може код надлежног суда протоколисати своју грађевинску предузимачку радњу у Ужицу. Ово предузеће је постојало и радило до 1941. године. У овом предузећу радио је и техничар Леонид Смирнов, који се пред почетак Другог светског рата одселио у Аргентину. Предизеће Прохорова, Осипова и Јовановића обавило је бројне грађевинске радове, може се рећи подухвате.
У кући Николе Прохорова у ужичкој клисури окупљали су се ужички Руси емиграмти. Позната Прохорова кућа је саграђена 1935. године. Кад је Никола Прохоров купио плац ту је било кукурузиште, а пријатељи су му говорили: „Где бре Никола оде тако далеко на периферију?“. То је тада стварно била периферија Ужица. Када је довео пријатеље у новосаграђену кућу, Прохорова кум Драго Вукосављевић, отац песника Славка Вукосављевића, му је рекао: „Ја сам Никола мислио да си ти паметан човек, а ти направио клозет у кући“. У то време клозет је морао да буде у дворишту, а „енглески клозет“ један од првих који је урадио Прохоров је био разлог за чуђење. У Прохорова кући је била руска библиотека са око 3000 књига по старом руском правопису до револуције. Издаваштвом тих књига се бавио бивши руски царски генерал Михаил Станкијевич, који је имао најдуже бркове у Југославији. Бркови су му били дугачки метар и по, тако је због посебног изгледа био ужичка знаменитост. Са собом је из Русије донео табакеру у којој је било уграђено драго камење. Од тих каменчића је и живео, док га Никола Прохоров није довео у своју кућу, кад је остао без ичега. Живео је са Николином породицом и учио Вову и сестру му Ксенију руски језик и много тога још.
Досељеници Руси по уласку у ове крајеве доста брзо су се сналазили. Готово без изузетка били су спремни да се одмах укључе у било какав посао да би себи обезбедили егзистенцију. Нису се стидели ни једног посла. То најбоље потврђују спискови из Мокре Горе и Кремана из којих се види да највећи број Руса на траси нове пруге ради обичне физичке послове, уз ондашњу најнижу надницу. Они који су се задржали у Ужице прихватили су да буду кочијаши, продавци новина, обични радници на грађевинама. Нико од Руса није изражавао ни жељу ни намеру се „обеси друштву о врат“, као социјално угрожен. Било је код тих људи неког поноса, као и код наших људи кад би се нашли у таквим приликама, да се живи и преживи, радом а не од милостиње и просјачења.
Ужички Руси емигранти се никада нису осећали као странци. То су били лекари, инжињери, техничари, судије и доста су допринели развоју Ужица. Вова је сматрао да је то био велики потез краља Александра Карађорђевића што је дозволио да се масовно уселе у краљевину Југославију. У то време, на самом почетку друге деценије 20 века, Београд је имао 100 000 становника, а од тога 20 000 Руса емиграната, сваки пети становник је био Рус који је побегао од крвавих догађања у Русији. Логично је било што су дошли у Србију православну земљу, а имали су и своју патријашију у Сремским Карловцима. Чувени српски патријарх Варнава успео је да споји две главне руске цркве у једну – ону у Паризу са овом у Карловцима. У знак захвалности Руси су на том Сверуском Сабору донели одлуку, пошто је њихова царска породица побијена, да краљу Александру понуде руски престо… Вова је у разговору напоменуо:
-„Када сам сазнао за тај податак, било ми је јасно да НКВД и руски комунисти стоје иза атентата на краља Александра… Најпопуларнији Рус емигрант у Југославији био је генерал Врангел са својим официрима. То је једна веома маркантна личност, схрањен је у руској цркви у Београду. Причао ми је господин Душко Пржуљевић да је најузбудљивији тренутак у његовом животу био кад је слушао на сахрани генерала Врангела како пева хор од 300 козака. Судбина тих козака је била посебно жалосна. Они су касније наступали у циркусима и изводила разне тачке на коњима и са сабљама…
Многи Руси су са највећим страхом очекивали крај Другог светског рата, јер су знали шта може да их сачека када комунисти дођу на власт. Многи су побегли. Већина пријатеља мога оца су утекли. Он никада није ишао у Русију после Револуције. Господин Дризо је ишао у Санкт Петерсбург. У том граду он је и рођен. Мој отац никада није хтео да иде, али мене је молио када сам одлазио у Кијев да сликам кућу у којој се родио.“
У Кући Прохорова се никада није говорило Руски, иако је Вовина Мајка Анђелија, рођена Ужичанка, одлично говорила руски. Вова је веома ценио Русе од пре револуције, а оне после не. Говорио је да је просто невероватно колико их је политика искварила, као да су неке друге физиономије… Захваљујући оцу Николи, Вова је упознао све најпознатије, па и најбогатије Ужичане. У интервјуу, који је забележио Новинар Зоран Јеремић, сећао је се:
-„То је био, рецимо, трговац Перо Пржуљевић, деда мог пријатеља Пера, који је малтене имао пола Ужица. Затим Перо Веселиновић кога смо звали чика Перо Ћендо. Његова је била Ћендовина, он је имао највише акција у „Цвети Дабић“, предратној Ткачници. Познавао сам Косту бојаџију… Сви су се закмичили ко ће да има више кућа, више плацева, више имања, али су сви били невероватно штедљиви. Ако би лекар некоме од њих препоручио да иде у Врњачку Бању, ја сам их виђао како са шерпама и храном тамо одлазе да би се после хвалили како су били у бањи за две банке. Био сам присутан кад Коста Вранешевић каже жени да може да иде на пијац и купи пола кила кајмака и пет јаја, али по цени коју он одреди, ако је мало скупље не сме да купи. Кафу је обавезно држао под кључем. Чувени адвокат Јова Боровић причао ми је у својој канцеларији да је увек имао три чанчића. Један за порезе, други за кирију и плате службеницима и тек кад би онај трећи напунио он би знао да се пет дана, тамо на Ушћу весели и пије. Нарочито сам поносан што сам имао за пријатеља Љубишу Ђенића, Дејана Маленковића и Братислава Радосављевића Лава. О старом Ужицу највише сам сазнао од Ђенића, првог добитника Вукове награде. Увек кад би ишао на Златибор свратио бих код њега у Чајетину, где је у некој малој кућици у његовом дворишту био његов радни атеље на чијем је улазу писало: ’Ништа се не оствари док се прво не одсања’. Он ме је; иако самоук, многим стварима научио. Он је водио преписку са Ивом Андрићем, Мешом Селимовићем, Вељком Петровићем…“
Вова када се сећао школских дана, евоцирао је успомену на школског друга Љубу Симовића: „Љуба је је мој школски друг, а упознали смо се пред киоском где смо чекали Политикин Забавник и стрипове, још као деца. Сећам се једном приликом, добили смо задатак да напишемо састав на тему „Шта видим кроз прозор учионице“. Један од ученика је читао свој састав у коме је писало између осталог и ово: „Када погледам лево ја видим Дом ЈНА и сетим се славне прошлости, сетим се партизана, офанзива… Кад погледам десно, видим цркву и сетим се мрака…“ Сећам се још једног литерарног бисера једног ученика који је добио чисту петицу за састав „Још један пут мира“, као друг Тито на „Галебу“ обилази пријатељске земље и слично. Било је сјајних профисора. Али замислите да су чак и професори после рата морали са ученицима свако јутро да трче под паролом „у здравом телу – здрав дух“. Једна моја професорка замало није изгубила службу зато што је примећена како улази у цркву.“
Вова Прохоров је студирао језике. Од свих језика највише је волео романске. Прво је хтео да будем новинар, а онда се „бацио на књижевно преводилаштво“. Дечије новине су му објавиле једну антологију руске послератне сатире, превео је неколико позоришних комада, а часопис „Мостови“, Удружења књижевних преводилаца, објавио му је превод Зошченкове драме „Платнена танта“. Писао је одличне хумореске и сатиричне текстове у „Јежу“. Био је добар пријатељ са Владом Булатовићем Вибом. На његову молбу почео је да објављује те текстове. Објављивао је у „Секси хумору“ пуно својих прилога.
– „Пошто нисам смео да се због ђака потписујем правим именом, ја сам објављивао под псеудонимом Влада Николајевић, тако да моји ђаци нису имали појма да у „Секси хумору“ читају тестове свог професора“.
Вовин отац Никола је био велики филателиста, један од највећих, не само у Ужицу, већ у читавој регији. Уз њега је брзо научио како да од мноштва марака препозна вредне. Касније је схватио да је много занимљивије прикупљање старих писама, а сећајући се почетака свог колекционарства Вова је рекао:
– „На пример, марка Обреновића која је у каталогу пет динара, ако имате коварат са истом том марком онда то вреди сто пута више. То није знао ни мој отац и мене душа боли када се сетим какве све коверте сам уништио. Касније сам почињем да скупљам разне атиквитете, разгледнице, плакате, па старе књиге које сам прво поклањао Љубиши Ђенићу, а касније сам и сам почео да сакупљам. Има већ двадесет година како прикупљам слике. Уопште, волео сам сликарство и много читао о њему.Међутим, са лепим сликама се догађа као са лепом музиком. Многи кажу да су слушали Шопена. Бетовена, или Баха и да им већ друго слушање није било као прво. У том смислу тешко се снаћи и у сликарству јер су сва ова мерила и критеријуми ту релативни и то доказују многобројни примери из историје сликарства као што су Реноар, Русо, Ван Гог… Од свих колекционара најмање има колекционара слика, због тога што је то врло скупо и што захтева широко образовање и културу.“
Вова је волео српске сликаре у периоду између два светска рата. За њега је то био најбољи период српскога сликарства. У том сликарском свету за Вову је највеће откровење био Михајло Миловановић, ужички сликар. Када је упознао Миловановићевог сина Михаила, Вова је добио идеју да се у Ужицу уради сликарев легат. Говорио је: „Шид има Саву Шумановића, зашто онда Ужице не би могло да има једну сталну поставку свог највећег сликара“. Вовина идеја и жеља се остварила, у ужичком музеју је отворен легат Михајла Миловановића.
Вова се бавио шахом, десет пута је био првак Ужица у шаху, још као ученик седмог разреда гимназије. Сећао се:
– „То ми је давало велике погодности – нисам морао да учим математику, мој професор Мико Ђајић је на једном такмичењу био последњи, а ја први, и због тога ме је малтене ословљавао са Ви. Захваљују’и Братиславу Радисављевићу шах је доживео огромну популарност у Ужицу, који је постао један од највећих шаховских центара у републици“.
Вова је имао своју теорију о слободном времену. По њој од 19. века па на овамо радни дан је све више скраћиван, сматрао је ако се тим темпом настави да ће људи имати сувише слободног времена. Да не могу сви да иду у риболов или лов, јер би нестало рибе и дивљачи, па је тако будућност у друштвеним играма. Међу Ужичанима је сматран за једног од бољег покераша, рекао је:
– „Што се тиче картања, онда кад сам ја био у првој лиги, картали су најфинији људи у нашем граду. Шездесетих година у Ужицу се играо најбољи покер. Сећам се да су гостовали најбољи покераши из Београда и Сарајева, али су, по правилу, остајали кратких рукава. Најбољи покераши у граду су били Мијо Јовановић, наш прослављени фудбалер, и Жижа Трапо, затим Перо Хаџипетровић, Мића Драговић, Миле Јовићевић – Пјевац, Љубе Шарац и многи други. Било је то време када се имало новца, а покер је био као нека духовна надградња. Данима се причало о великим блефовима. Морам да признам да заиста уживам у покеру, али ми је много жао што нисам савладао тајне бриџа. Мислим да не постоје пороци, само постоји неумереност.”
