Ovaj članak sam pisao na osnovu intervjua, koji je vodio užički novinar Zoran Jeremić – Jare sa Vovom Prohorovim 1996. godine, kao i podataka sa fotografijama koje sam dobio lično od Vove u našim viđenjima od 1995. do 2008 godine. Ovaj nezaborav na užičanstvenom portalu posvećen je nezaboravu na posebne užičane Prohorove, Nikolu i njegovog sina Vovu i njihove najbliže.
Nikola Prohorov je rođen 1900. u Kijevu u Rusiji. Otac Nikola je bio viši kontrolor Direkcija pošta, a majka mu se zvala Sofija. Nikola je bio ruski emigrant koji je došao Užice 1920. godine u vreme kako je sam rekao, “kada je Užice ličilo na Divlji zapad”. Imao je svoje privatno građevinsko preduzeće, on je izgradio užički vodovod 1939. godine, zgradu banke gde je danas Narodni muzej, mnoge zgrade u Užicu, zatim put Prijepolje – Bjelo Polje, brojne mostove, tunele. Obeležio je užičko građevinarstvo između dva svetska rata, kao i u posleratni period.
Crkvene knjige kažu da se oženio u Užicu 1931. godine Anđelijom Šmakić, ćerkom Branka Krojača i Darinke iz Užica, rođenom 1910. Kum na venčanju bio je Dragomir Vukosavljević, trgovac, a stari svat Vladimir Dorster, činovnik Železničke sekcije. Tatijana Prohorov, kći Nikole i Anđelije, rođena je u Užicu 1931. godine, a umrla 1932. godine. Druga ćerka Ksenija Prohorov rođena je 1933. godine. Udala se za Pantovića iz Užica 1956. godine. Sin Nikole i Anđelije, Vladimir Prohorov, rođen je u Užicu 1936. godine. Bio je profesor u Užicu, šire je poznat kao Vova. Oženio se 1958. godine Milicom Petrović, sa kojom je dobio dve kćeri: Anu, udatu Delić, i Olgu, udatu Stojmenov.
Nikola Prohorov se dosta rano pominje u spisima Okružne građevinske sekcije u Užicu. Iz platnog spiska za 1926. godinu saznaje se da je Prohorov bio zadužen za regulaciju Koštičkog potoka. Nikola je nešto kasnije sa inžinjerom Aleksandrom Osipovim i preduzimačem Borišom Jovanovićem osnovao samostalno građevinsko preduzeće. Od Zanatske komore u Beogradu Prohorov je dobio odobrenje broj 14728 da može kod nadležnog suda protokolisati svoju građevinsku preduzimačku radnju u Užicu. Ovo preduzeće je postojalo i radilo do 1941. godine. U ovom preduzeću radio je i tehničar Leonid Smirnov, koji se pred početak Drugog svetskog rata odselio u Argentinu. Predizeće Prohorova, Osipova i Jovanovića obavilo je brojne građevinske radove, može se reći poduhvate.
U kući Nikole Prohorova u užičkoj klisuri okupljali su se užički Rusi emigramti. Poznata Prohorova kuća je sagrađena 1935. godine. Kad je Nikola Prohorov kupio plac tu je bilo kukuruzište, a prijatelji su mu govorili: „Gde bre Nikola ode tako daleko na periferiju?“. To je tada stvarno bila periferija Užica. Kada je doveo prijatelje u novosagrađenu kuću, Prohorova kum Drago Vukosavljević, otac pesnika Slavka Vukosavljevića, mu je rekao: „Ja sam Nikola mislio da si ti pametan čovek, a ti napravio klozet u kući“. U to vreme klozet je morao da bude u dvorištu, a „engleski klozet“ jedan od prvih koji je uradio Prohorov je bio razlog za čuđenje. U Prohorova kući je bila ruska biblioteka sa oko 3000 knjiga po starom ruskom pravopisu do revolucije. Izdavaštvom tih knjiga se bavio bivši ruski carski general Mihail Stankijevič, koji je imao najduže brkove u Jugoslaviji. Brkovi su mu bili dugački metar i po, tako je zbog posebnog izgleda bio užička znamenitost. Sa sobom je iz Rusije doneo tabakeru u kojoj je bilo ugrađeno drago kamenje. Od tih kamenčića je i živeo, dok ga Nikola Prohorov nije doveo u svoju kuću, kad je ostao bez ičega. Živeo je sa Nikolinom porodicom i učio Vovu i sestru mu Kseniju ruski jezik i mnogo toga još.
Doseljenici Rusi po ulasku u ove krajeve dosta brzo su se snalazili. Gotovo bez izuzetka bili su spremni da se odmah uključe u bilo kakav posao da bi sebi obezbedili egzistenciju. Nisu se stideli ni jednog posla. To najbolje potvrđuju spiskovi iz Mokre Gore i Kremana iz kojih se vidi da najveći broj Rusa na trasi nove pruge radi obične fizičke poslove, uz ondašnju najnižu nadnicu. Oni koji su se zadržali u Užice prihvatili su da budu kočijaši, prodavci novina, obični radnici na građevinama. Niko od Rusa nije izražavao ni želju ni nameru se „obesi društvu o vrat“, kao socijalno ugrožen. Bilo je kod tih ljudi nekog ponosa, kao i kod naših ljudi kad bi se našli u takvim prilikama, da se živi i preživi, radom a ne od milostinje i prosjačenja.
Užički Rusi emigranti se nikada nisu osećali kao stranci. To su bili lekari, inžinjeri, tehničari, sudije i dosta su doprineli razvoju Užica. Vova je smatrao da je to bio veliki potez kralja Aleksandra Karađorđevića što je dozvolio da se masovno usele u kraljevinu Jugoslaviju. U to vreme, na samom početku druge decenije 20 veka, Beograd je imao 100 000 stanovnika, a od toga 20 000 Rusa emigranata, svaki peti stanovnik je bio Rus koji je pobegao od krvavih događanja u Rusiji. Logično je bilo što su došli u Srbiju pravoslavnu zemlju, a imali su i svoju patrijašiju u Sremskim Karlovcima. Čuveni srpski patrijarh Varnava uspeo je da spoji dve glavne ruske crkve u jednu – onu u Parizu sa ovom u Karlovcima. U znak zahvalnosti Rusi su na tom Sveruskom Saboru doneli odluku, pošto je njihova carska porodica pobijena, da kralju Aleksandru ponude ruski presto… Vova je u razgovoru napomenuo:
-„Kada sam saznao za taj podatak, bilo mi je jasno da NKVD i ruski komunisti stoje iza atentata na kralja Aleksandra… Najpopularniji Rus emigrant u Jugoslaviji bio je general Vrangel sa svojim oficirima. To je jedna veoma markantna ličnost, shranjen je u ruskoj crkvi u Beogradu. Pričao mi je gospodin Duško Pržuljević da je najuzbudljiviji trenutak u njegovom životu bio kad je slušao na sahrani generala Vrangela kako peva hor od 300 kozaka. Sudbina tih kozaka je bila posebno žalosna. Oni su kasnije nastupali u cirkusima i izvodila razne tačke na konjima i sa sabljama…
Mnogi Rusi su sa najvećim strahom očekivali kraj Drugog svetskog rata, jer su znali šta može da ih sačeka kada komunisti dođu na vlast. Mnogi su pobegli. Većina prijatelja moga oca su utekli. On nikada nije išao u Rusiju posle Revolucije. Gospodin Drizo je išao u Sankt Petersburg. U tom gradu on je i rođen. Moj otac nikada nije hteo da ide, ali mene je molio kada sam odlazio u Kijev da slikam kuću u kojoj se rodio.“
U Kući Prohorova se nikada nije govorilo Ruski, iako je Vovina Majka Anđelija, rođena Užičanka, odlično govorila ruski. Vova je veoma cenio Ruse od pre revolucije, a one posle ne. Govorio je da je prosto neverovatno koliko ih je politika iskvarila, kao da su neke druge fizionomije… Zahvaljujući ocu Nikoli, Vova je upoznao sve najpoznatije, pa i najbogatije Užičane. U intervjuu, koji je zabeležio Novinar Zoran Jeremić, sećao je se:
-„To je bio, recimo, trgovac Pero Pržuljević, deda mog prijatelja Pera, koji je maltene imao pola Užica. Zatim Pero Veselinović koga smo zvali čika Pero Ćendo. Njegova je bila Ćendovina, on je imao najviše akcija u „Cveti Dabić“, predratnoj Tkačnici. Poznavao sam Kostu bojadžiju… Svi su se zakmičili ko će da ima više kuća, više placeva, više imanja, ali su svi bili neverovatno štedljivi. Ako bi lekar nekome od njih preporučio da ide u Vrnjačku Banju, ja sam ih viđao kako sa šerpama i hranom tamo odlaze da bi se posle hvalili kako su bili u banji za dve banke. Bio sam prisutan kad Kosta Vranešević kaže ženi da može da ide na pijac i kupi pola kila kajmaka i pet jaja, ali po ceni koju on odredi, ako je malo skuplje ne sme da kupi. Kafu je obavezno držao pod ključem. Čuveni advokat Jova Borović pričao mi je u svojoj kancelariji da je uvek imao tri čančića. Jedan za poreze, drugi za kiriju i plate službenicima i tek kad bi onaj treći napunio on bi znao da se pet dana, tamo na Ušću veseli i pije. Naročito sam ponosan što sam imao za prijatelja Ljubišu Đenića, Dejana Malenkovića i Bratislava Radosavljevića Lava. O starom Užicu najviše sam saznao od Đenića, prvog dobitnika Vukove nagrade. Uvek kad bi išao na Zlatibor svratio bih kod njega u Čajetinu, gde je u nekoj maloj kućici u njegovom dvorištu bio njegov radni atelje na čijem je ulazu pisalo: ’Ništa se ne ostvari dok se prvo ne odsanja’. On me je; iako samouk, mnogim stvarima naučio. On je vodio prepisku sa Ivom Andrićem, Mešom Selimovićem, Veljkom Petrovićem…“
Vova kada se sećao školskih dana, evocirao je uspomenu na školskog druga Ljubu Simovića: „Ljuba je je moj školski drug, a upoznali smo se pred kioskom gde smo čekali Politikin Zabavnik i stripove, još kao deca. Sećam se jednom prilikom, dobili smo zadatak da napišemo sastav na temu „Šta vidim kroz prozor učionice“. Jedan od učenika je čitao svoj sastav u kome je pisalo između ostalog i ovo: „Kada pogledam levo ja vidim Dom JNA i setim se slavne prošlosti, setim se partizana, ofanziva… Kad pogledam desno, vidim crkvu i setim se mraka…“ Sećam se još jednog literarnog bisera jednog učenika koji je dobio čistu peticu za sastav „Još jedan put mira“, kao drug Tito na „Galebu“ obilazi prijateljske zemlje i slično. Bilo je sjajnih profisora. Ali zamislite da su čak i profesori posle rata morali sa učenicima svako jutro da trče pod parolom „u zdravom telu – zdrav duh“. Jedna moja profesorka zamalo nije izgubila službu zato što je primećena kako ulazi u crkvu.“
Vova Prohorov je studirao jezike. Od svih jezika najviše je voleo romanske. Prvo je hteo da budem novinar, a onda se „bacio na književno prevodilaštvo“. Dečije novine su mu objavile jednu antologiju ruske posleratne satire, preveo je nekoliko pozorišnih komada, a časopis „Mostovi“, Udruženja književnih prevodilaca, objavio mu je prevod Zoščenkove drame „Platnena tanta“. Pisao je odlične humoreske i satirične tekstove u „Ježu“. Bio je dobar prijatelj sa Vladom Bulatovićem Vibom. Na njegovu molbu počeo je da objavljuje te tekstove. Objavljivao je u „Seksi humoru“ puno svojih priloga.
– „Pošto nisam smeo da se zbog đaka potpisujem pravim imenom, ja sam objavljivao pod pseudonimom Vlada Nikolajević, tako da moji đaci nisu imali pojma da u „Seksi humoru“ čitaju testove svog profesora“.
Vovin otac Nikola je bio veliki filatelista, jedan od najvećih, ne samo u Užicu, već u čitavoj regiji. Uz njega je brzo naučio kako da od mnoštva maraka prepozna vredne. Kasnije je shvatio da je mnogo zanimljivije prikupljanje starih pisama, a sećajući se početaka svog kolekcionarstva Vova je rekao:
– „Na primer, marka Obrenovića koja je u katalogu pet dinara, ako imate kovarat sa istom tom markom onda to vredi sto puta više. To nije znao ni moj otac i mene duša boli kada se setim kakve sve koverte sam uništio. Kasnije sam počinjem da skupljam razne atikvitete, razglednice, plakate, pa stare knjige koje sam prvo poklanjao Ljubiši Đeniću, a kasnije sam i sam počeo da sakupljam. Ima već dvadeset godina kako prikupljam slike. Uopšte, voleo sam slikarstvo i mnogo čitao o njemu.Međutim, sa lepim slikama se događa kao sa lepom muzikom. Mnogi kažu da su slušali Šopena. Betovena, ili Baha i da im već drugo slušanje nije bilo kao prvo. U tom smislu teško se snaći i u slikarstvu jer su sva ova merila i kriterijumi tu relativni i to dokazuju mnogobrojni primeri iz istorije slikarstva kao što su Renoar, Ruso, Van Gog… Od svih kolekcionara najmanje ima kolekcionara slika, zbog toga što je to vrlo skupo i što zahteva široko obrazovanje i kulturu.“
Vova je voleo srpske slikare u periodu između dva svetska rata. Za njega je to bio najbolji period srpskoga slikarstva. U tom slikarskom svetu za Vovu je najveće otkrovenje bio Mihajlo Milovanović, užički slikar. Kada je upoznao Milovanovićevog sina Mihaila, Vova je dobio ideju da se u Užicu uradi slikarev legat. Govorio je: „Šid ima Savu Šumanovića, zašto onda Užice ne bi moglo da ima jednu stalnu postavku svog najvećeg slikara“. Vovina ideja i želja se ostvarila, u užičkom muzeju je otvoren legat Mihajla Milovanovića.
Vova se bavio šahom, deset puta je bio prvak Užica u šahu, još kao učenik sedmog razreda gimnazije. Sećao se:
– „To mi je davalo velike pogodnosti – nisam morao da učim matematiku, moj profesor Miko Đajić je na jednom takmičenju bio poslednji, a ja prvi, i zbog toga me je maltene oslovljavao sa Vi. Zahvaljuju’i Bratislavu Radisavljeviću šah je doživeo ogromnu popularnost u Užicu, koji je postao jedan od najvećih šahovskih centara u republici“.
Vova je imao svoju teoriju o slobodnom vremenu. Po njoj od 19. veka pa na ovamo radni dan je sve više skraćivan, smatrao je ako se tim tempom nastavi da će ljudi imati suviše slobodnog vremena. Da ne mogu svi da idu u ribolov ili lov, jer bi nestalo ribe i divljači, pa je tako budućnost u društvenim igrama. Među Užičanima je smatran za jednog od boljeg pokeraša, rekao je:
– „Što se tiče kartanja, onda kad sam ja bio u prvoj ligi, kartali su najfiniji ljudi u našem gradu. Šezdesetih godina u Užicu se igrao najbolji poker. Sećam se da su gostovali najbolji pokeraši iz Beograda i Sarajeva, ali su, po pravilu, ostajali kratkih rukava. Najbolji pokeraši u gradu su bili Mijo Jovanović, naš proslavljeni fudbaler, i Žiža Trapo, zatim Pero Hadžipetrović, Mića Dragović, Mile Jovićević – Pjevac, Ljube Šarac i mnogi drugi. Bilo je to vreme kada se imalo novca, a poker je bio kao neka duhovna nadgradnja. Danima se pričalo o velikim blefovima. Moram da priznam da zaista uživam u pokeru, ali mi je mnogo žao što nisam savladao tajne bridža. Mislim da ne postoje poroci, samo postoji neumerenost.”
