Ovog novembra u selu Karanu je uvedena struja. Prvo što je primećeno je da omladina sve manje prisustvuje prelima kakva su bila pre dolaska struje. Najčešće su se okupljali oko gramofona na kome se najčešće slušala narodna muzika, ali i poneka zabavna pesma. Veoma brzo je u Lužničkoj dolini kupljeno preko 70 radio aparata, a i na trošnom krovu stare škole pojavila se TV antena. Uveče su se komšije dozivale da idu na televiziju kao što su se nekad dozivale na čašicu rakije i meze. Išlo se dotle da preko školskog razglasa obaveštavali učenike o TV programu, a oni ostale članove porodice. Uveče, učionica u kojoj je smešten televizor, bila je prepuna meštana, a posle na putu do svojih kuća je komentarisan program. Pre struje selo je tonulo u san sa prvim sutonom, a budilo se sa zorom. Petrolejke su se sa štedljivom svetlošću probijale kroz prozor. U selu je bilo nekoliko tranzistora.
Trgovinsko preduzeće “Gradina” je proslavilo 15 godina postojanja 16. i 17. novembra. Prisustvovali su svi užički političari. Govorio je predsednik radničkog saveta Milutin Knežević o vremenu koje je proteklo… predati su pokloni preduzeća, satovi Emiliji Đenić, Milošu Zjajiću, Đoku Kusturiću, Desimiru Krsmanoviću, Emiliji Lučić, Milošu Markoviću, Stanki Sekulić i Milutinu Tomiću, članovima kolektiva koji rade u “Gradini“ više od 10 godina.
Zbog loše instalacije na mašini za sušenje rublja u užičkoj bolnici izbio je požar. Izgorele su velike količine veša i pomenuta mašina. Do odelenja vešernice nalazila se garaža, stolarska radionica, od čamovih dasaka, centralni magacin za namirnice, kuhinja, oko 120 tona uglja i mašine za pranje i peglanje veša. Što se požar nije proširio i na ova odelenja, najzaslužniji su bili vatrogasci službe bolnice i bolničko osoblje koje je se tada zateklo…
Petnaest prosvetnih radnika iz užičkog kraja je dobilo zvanje pedagoškog savetnika: Ratko Bjelica direktor Prosvetno-pedagoškog sreza TU Vasilije Vajović, profesor u Gimnaziji, Bogoljub Vasiljević prof. u Tehn. školi. Dragica Jevtović učiteljica, upravnik doma “Željo Đurić”, Dragoslav Jovanović učitelj iz Bajine Bašte, Branko Kovačević učitelj, načelnik odeljenja za društvene službe opštine TU, Jelica Kovačević, profesor direktor Gimnazije u Prepolju, Života Marković nastavnik iz Užica, Ljubiša Marić učitelj, upravitelj osnovne škole u Kosjeriću, Branislav Milojević učitelj, upravitelj osnovne škole u Arilju, Đorđe Nikolić upravnik biblioteke u Užicu, Vinka Radović učitelj u Osnovnoj školi “Dušan Jerković” u Titovom Užicu, Mihajlo Ristović učitelj u Požegi, Milomir Smiljanić učitelj i prosvetni savetnik Prosvetno-pedagoškog zavoda u Užicu i Veljko Stamatović učitelj u Čajetini.
Veljko Stamatović će postati uspešni predsednik opštine Čajetina. U vreme kada na Zlatiboru skoro ništa nije bilo izgrađeno, bio je izabran za predsednika opštine. Veljko je znao da je turizam budućnost Zlatibora i založio se za izgradnju prvih posleratnih vila i odmarališta. Mali Milan je posmatrao šta radi ujak i čvrsto je rešio da krene njegovim putem. Tako kao što je bio Veljko Stamatović čovek koji je uzdigao Zlatibor u dvadestom veku, Milan Stamatović je proveren čovek za njegovo uzdizanje u tehnološkom 21. veku do neslućenih turističkih visina…
U Užicu je proslavljen Dan republike 29. novembar, slično kao i prethodnih godina, svečanim akademijama, otvaranjem spomenika i spomen pločama zaslužnima i poginulim u NOB-u. Pioniri su išli po radnim organizacijama i ustanovama i uz prigodan program čestitali im praznik. Vršene su smotre preživelih boraca u krugu Ložionice i polagani su “mnogobrojni” venci.
Na Zlatiboru 30. novembra je otkriven spomenik partizanima koje su streljali Nemci 1941. godine na Partizanskim Vodama. Spomenik je podignut u obliku obeliska i dan danas dominira Partizanskim Vodama i celim Zlatiborom. Rađen je po projektu arhitekte Jovanke Jeftović, dok je reljef u kamenu na stihove Vaska Pope uradila vajarka Ana Bešlić. Nekoliko decenija kasnije je do spomenika urađena takozvana “Staza zdravlja”, pešačka staza koja vodi od zavoda “Čigota” do spomenika, a staza je i kompletno osvetljena i predviđena za noćne šetnje.
Što se tiče “crne hronike” kako bi danas rekli, ovaj mesec novembar te daleke 1961. je u užičkom kaju bio itekako kriminalan:
Upravnik zemljoradničke zadruge u Ljuticama Dragomir Ćosić proneverio je zadružne pare – 470.000 dinara i kupio “fiću”, tačnije Fijat 600, članovima upravnog odbora je govorio da kola kupuje za zadrugu. Kada je pokrenut krivični postupak, Ćosić je vratio novac zadruzi, a za protivzakonitu poslugu sud ga je osudio na 6 meseci zatvora.
Vidoje Velanac, 25 godišnji zemljoradnik, otac dvoje dece, silovao je četrnaestogodišnju devojčicu. Pravdao se da je to bila osveta zato što je devočica čuvajući ovce činila štetu na njegovom imanju. Okružni sud ga je osudio na sedam godina strogog zatvora.
Radun Jokić iz Sinjevca star 65. godina obesio se u jednoj od svojih pomoćnih zgrada brvnara. Razlog nije ustanovljen. Jokić je bio poprilično imućan domaćin i u ničemu nije oskudevao. Jedino je bio sklon piću, pa je utvrđeno da je pred samoubistvo popio veću količinu rakije.
Dragoslav Marković poštonoša iz Divljake radeći se i “stručno osposobljavao”. Naučio je da se potpisuje kao primalac uputnica i tako prisvojio 55.000 dinara. Kada je osetio da će biti otkriven nestao je. Uhvaćen je u Krnjači. Za ovo krivično delo osuđen je na 10 meseci zatvora.
