Новембар 1961.године (први део)

864

У биоскопу Дома ЈНА играли су филмови: “Кочубеј”, “Црвено лишће”, “Певајмо на киши”, “Доба живота и смрти”, “Ноћи Лукрције Борџије”, “Добро јутро госпођице Дов”, “Пролог”, “Скривена тврђава”, “Капетанова кћи”, “Мојих шест књижевника”. Ужичанима се највише свидео филм “Капетанова кћи”, рађен по истоименом Пушкиновом роману.

У дому је одржано и књижевно вече на коме су своје радове читали: Десанка Максимовић, Стеван Јаковљевић и Милорад Панић Суреп. Највише су читане родољубиве песме из НОБ-а. Том приликом на питање: Шта доживљавате у сусрету са Титовим Ужицем? Одговорили су:

Десанка Максимовић: “У мени је појам Титовог Ужица везан са поемом “Кадињача”. Кроз песму Славка Вукосављевића осетила сам велике жртве Ужичана за слободу. За време ропства свака вест да је успостављена Ужичка република, значила је утеху и наду.”

Стеван Јаковљевић: “Када се помене Титово Ужице, то је некако везано за појам Ужичка република, а та република је заиста постојала када је окупатор згазио целу нашу земљу. Дргим речима, Титово Ужице представља инкарнацију борбе наших народа против окупатора.“

Милорад Панић Суреп: “Синтеза је једна од основних црта нашег националног карактера “Нека буде што бити не може”. Градско урбанистички; један је од најлепших градова у Југославији, једна неконвеционална скулптура личности коју можемо осетити само интимно.”

У позоришту је одржана представа “Узоран муж”, овога месеца чланови позоришта су отишли на дужу турнеју по Косову и Метохији.

Овај месец је био месец против борбе алкохолизма, приказивани су пригодни, пропагандни филмови. Оснивана су друштва антилкохоличара, у предузећима, школама, установама, чак и у земљорадничким задругама.

У ужичкој цркви Светога Ђорђа 23. новембра је одржана помен жртвама које су настрадале у трезорима и жртвама бомбардовања Ужица. У огласима “Вести” појавила се изјава: “22. новембра навршило се двадесет година од смрти моје мајке Рајке погинуле 1941. године као раднице у Партизанској фабрици оружја од експлозије. На име помена прилажем као помоћ 5000. динара за школовање глуве деце. Барјактаревић – Васић Анкица, домаћица, Титово Ужице.

Иако отворен пре неколико месеци ужички музеј је био у великој кризи. Недостатак стручног кадра, мали лични дохоци, велика потрошња енергије, обим посла који се ширио много више од поставке и имена “Музеј устанка 1941” је отежавао рад. Све је говорило да се због прославе и доласка Тита много пожурило. После скоро четрдест година музеј је опет био у сличној ситуацији…

Најстарији и најпознатији ужички роштиљџија тада је био Груго Грујичић, који је радио на роштиљу у ресторану “Париз”. Први светски рат је још увек трајао када је сироче, тринестогодишњи Грујо, сишао у Ваљево да учи неки занат. Прихватио је прво што су му понудили, а то је занат који је радио и тада, месец дана пред пензију. У Ужице је дошао 1924. године и у граду где је било преко 120 кафана одмах добио посо на роштиљу. Тада је рекао: “Ћевап је добар када припремљено месо стоји 24 часа. Тада када ставим ћевапчић на роштиљ лагано га окрећем, када зарумени и почне да пушта софт, скидам га. Тада знам са каквом слашћу гост једе. Дневно у “Паризу”, где иначе одавно радим, направим по 3000 ћевапчића”. Грујов рецепт за те мале али сласне ћевапе по којима је Ужице било познато је прославио у Београду на Чубури “Гурмански ресторан код Ере гурмана” где су били познати као “ужички ћевап”. Груја је у Паризу на роштиљу после одласка у пензију заменио такође касније познати Милија.

Одржана је изложба “Војнички дани” изложбу је отворио Милош Пауновић организациони секретар Савеза Комуниста. Изложба је говорила о животу припадника ЈНА. Присуствовао је и генерал-мајор Војин Поповић и секретар општинског комитета Петар Антонијевић. На паноима приказане су фотографије о војној обуци, просвећивању, стручном оспособљавању и разоноди војника. Сваке вечери у току изложбе на Тргу су приказивани играни и документарни филмови из живота војске.

На Паризанским Водама ове године направљено 10 кућа које су изградили приватници, што је за оно време било као да су се спустили ванземаљци на Златибор. Још 32 молбе су биле у оптицају у чајтинској опшини. Тада је донета одлука да се може подићи још 45 кућа на подручју Паризанских Вода и Палисада. Данас је ту туристички град… Тада се у Чајетини причала анегдота да је лакше на Златибору попити чашу млека него чашу воде. Воде није било па су се стварали редови на ретким јавним чесмама… Зато су дотерали цеви, ископали нешто канала, а на Водама су отпочели са прављењем система бунара. На Палисаду су направљена два резервоара…

Годину дана пре рока су се обављали завршни радови на брани на Кокином Броду. Земљана брана на Кокином Броду био је један од највећих објеката те врсте изграђених педесетих и шездесетих година. Дуга 1200 метра, а на највишој тачци 88 метра, уграђено је било два милиона и шесто кубика земље и камена. Београдско предузеће “Хидротехника” је раније завршило радове на брани због куповине квалитетне механизације. Део насеља Кокин Брод које је угрожено потапањем већ је било расељено, направљено је и неколико километара пута пошто је деоница која иде у том правцу бити поплављена. Да би се језеро напунило било је потребно скоро десет месеци…

У Вестима је објављено да у Ужицу рад кућних савета раван нули. То је ишло дотле да у само једном кућном савету имају уговор да ту могу да станују. У осталим је испало да су дивљи станари. У неким зградама по две године нису могли да изаберу преседништво, сваки састанак се завршавао жестоком свађом. Благајници су држали и по неколико месеци кирије код себе, у неким стамбеним зградама две трећине станова је било уништено…

Слобода је изгубила на утакмици од Јавора из Ивањице са 3:1 у Ивањици. Колико су били заслужни играчи Јавора, исто толико су били и њихови навијачи. Зато је победила “Дежеву” са 8:0.