Иако је ове године набављен повећи број телевизора, у биоскопу се није смањио број гледалаца – 256.033 гледалаца за годину дана. Најпосећенији филм је био “Топови са Наварона”, кога је видело 8000 гледалаца.
Направљена је анкета међу ужичким основцима, коју емисију на телевизији најрадије гледају. Била је то емисија „На слово, на слово“, чији су главни јунаци били Мића и Аћим. Емисија се емитовала на ТВ Београд 1963.-1965. године. И ја сам, као и многа деца рођена педесет и неке, у својим сећањима понео сувенир из шездесетих „Мића и Аћим“. Ова емисија је била ауторско дело касније чувеног генијалног Душка Радаовића, његов први велики успрех. Душко је између осталог и најбољи српски афористичар свих времена… У то време је написао: „Тешко је бити дете и бити добар“. Ми клинци смо били одушевљени што се Мића и Аћим чита и спреда и од позади исто.
После два месеца поново је почело у биоскопу “Партизан” приказивање филмског журнала “Филмске новости”, до чијег је прекида дошло због њихове повећане цене приказивања. Иначе, Филмске новости су основане 20. октобра 1944. године као филмска секција при одељењу Врховног штаба НОВЈ. Основане су да бележе, архивирају и дистрибуишу филмски и телевизијски материјал који се односи на друштвени, привредни, спортски и културни живот Србије.
Директор биоскопа “Партизан”, Бране Јеремић, кога су ужичани звали “Ћуран” је изјавио: “Страх ме да набавим добар филм, јер сваки добар филм ствара гужве пред биоскопом, ломљење излога и инвентара. За годину и по дана разбијено је 6 излога, од 700 столица 400 испарано разним оштрим предметима. У холу је скинуто 30 светиљки, које тешко могу да се набаве. Колектив биоскопа није у могућности да спречи руинирање једног од најлепших биоскопа у земљи”.
“Ракета” је постала милијардер успела је да оствари укупни годишњи приход од преко једне милијарде динара. За последња два месеца, „Ракета“ је превезла 1.632.142 путника. До тада су од почетка године набавили 31 аутобус, 10 камиона шкода, 5 шлепера, тако да је “Ракета” имала 75 аутобуса и 98 теретних возила. Тада су дали и 11 милиона динара за стамбену изградњу, а и почели су да граде нови пословни простор у Крчагову.
У октобру ове 1964. убијен је један младић ножем у леђа, који је се враћао из “Порт Саида”, убио га је један из друштва са којим је се посвађао у кафани. За “Порт Саид” је тада писано:
– “Порт Саид”, ћумез у којем се окупљају после поноћи пијанци, беспосличари, коцкари, подводачи, силеџије… А понеко наиван и залута.
Доста Ужичана са којима сам разговарао се сећала ове необичне кафане и оних који су се ту окупљали. О задриглима и развратним гостима – пијанцима, који умеју да се за ситницу побију и направе чудо од разбијених чаша и флаша. У новембру 1964, године под притиском јавности и скупштине општине, бифе “Стадион” или популарно “Порт Саид” престао је да ради у току целе ноћи. Раднички савет “Слоге” је усагласио радно време кафане са општинском одлуком о радном времену локала. Тада почиње и економско пропадање ове кафане. Током овог новембра ова кафана је заторена и ту се нализио магацин пића Матекс, а пијанци су се и даље окупљали испред њега…
У новинама је писало:
– Титово Ужице је обучено у црвено, све се припремало за његов дочек. Јер, сваки сусрет са Крцуном велика је радост за Ужичане. Али, кобна вест велику радост претворила у нездрживу бол. Људи су занемели. Ћутање је обавило улице. Заставе су спуштене на пола копља. Крцуна више нема! Људи су корачали полако, корак по корак. Одувек смо највише ценили борце за човекову слободу. Трагичан удес је зауставио трновит и славан пут. С дубоком тугом, сузних очију, у једном од најтужнијих дана које Титово Ужице памти, људи су онемели.
Поводом Крцунове смрти Ужице је било занемело. 6 новембра, на средској конференцији Савеза комуниста у Дому ЈНА, секретар средског комитета савеза комуниста Срећко Недељковић је рекао:
– Другарице и другови, зар је нешто теже могло да нам се догоди? Уместо поздрава на овој конференцији, морам да вам саопштим оно што ни сам не могу да верујем. Погинули су другови Слободан Пенезић Крцун и Светолик Лазаревић. На путу да дођу међу нас, помогну нам у раду, као што су увек чинили, догодила се саобраћајна несрећа у којој су изгубили живот.
Опрхвен дубоким болом, Београд је испратио Слободана Пенезића и Светолика Лазаревића. Вратнице на Новом гробљу биле су преуске да пропусте хиљаде грађана. Већ око 9 часова, прилази гробљу су били испуњени непрекидним колонама.
Сахрани су присуствовали потпредседник републике Александар Ранковић, председник савезне скупштине Едвард Кардељ, Јован Веселинов, Светозар Вукомановић Темпо, Петар Стамболић, Иван Гошњак, Лазар Стамболић…
Тито није присуствовао овој сарани, то је било превише за њега!? После тога је установљена награда “Слободан Пенезић Крцун”, простор код Цркве и Гимназије добило је име Трг Слободана Пенезића. Ваљаоница бакра је добила име “Слободан Пенезић Крцун”.
У продавницама “Чиготе” појавиле се јапанска сорта јабука… у Нашем дому разне врсте електричних шпорета: “Тоби”, “Препород”, “Стандард”, “Ека”. Телевизора и радиоапарата “Искра”, фрижидера “Химо”…
