Počeo je da izlazi “Užički Zbornik”. U prvom broju se govorilo o arheološkoj pošlosti užičkoga kraja, razvitku zanatske užičke čaršije posle izlaska Turaka, radničkom pokretu, bilo je dosta stručnih priloga iz tradicije iz Užica i okoline. Na kraju su svoj rad prestavljali i pokretaču ove publikacije: Istoriski arhiv, Narodni muzej i Narodna biblioteka.
Užički auto moto klub je otvorion novi poligon za obuku vozača u Krčagovu na 6.000 kvadratnih metara. Užičnima je za obuku na raspolaganju bilo sedam instruktora i deset vozila. Smatrano je da je Užička Auto škola jedna od najboljih u Srbiji i izdvajano je da su se tadašnji automobilski asovi Šmakić, Petronijević, Vujović, Vajević su se tu obučavali. Najpoznatiji instruktori su bili: Miljko Zečević, Radomir Paunović, Milenko Martić, s Dobrosav Jevtić, Slobodan Tešić, Vujica Živković, koji su do tada obučili nekoliko hiljada kandidata, godišnje blizu 500. Člnovi kluba su dobijali besplatno održavanje, časopis “Moto reviju”, besplatne advokatske usluge…
U novootvorenom Klubi omladine u pozorišnoj zgradi prikazan je film “Valter brani Sarajevo”, nakon čega je organiziovan i razgovor o filmu. Nešto kasnije je prikazan i Jugoslovensko – američka koprodukcija – film “Ratnici” i nekoliko amaterskih filmova sa trake 8 i 16 milimetara. Naravno sve filmove je pustio “Đoko filmadžija”. Na prestave koje su organizovane u Omladinskom klubu kao i u njegovoj diskoteci su karte mogli da kupe samo samo oni koji su imali članske karte OK koje su bile u ograničenom broju. Tako su oni koji su radili u kluba vršili selekciju, što je izazvalo bunt među ostalom omladinom.
Veće trojice Okružnog suda kojim je presedavao sudija Dragoljub Mladenović je osudilo knjigovođu hotela “Narcis” na “Vodama” Miodraga Lalovića na tri godine strogog zatvora. Lalović je ušao u hotelsku kuhinju iz koje je izvukao kuvaricu do jedne od soba, udarajući je usput šamarima. U sobi je nastavio da je tuče i na kraju je silovao. Ovaj se na suđenju branio da je samo tukao na šta ga je ova iritirala svojim ponašanjem ali svedoci i drugi dokazi su govorili drugačije.
U Pozorištu je održana premijera Nušićeve “Ožalošćene porodice” koju je režirao Dragoslav Lazić a scenografiju je uradio Petar Pašić. Agatona penzionisnog sredskog načelnika je igrao glumac Jovan Jojić, udovice Sarke Eva Tot koji su se od ostalog ansambla izdvojili. “Ostali su se uglavnom uklopili u Nušićeve ličnosti, delujući isuviše skromno, da ne kažem diletantski”, napiso je novinar Petar Tešić.
Radio Užice se nalazio u zgradi Društvenog doma. Užičanin Saša Velimirović sećajući se Radija Titovo Užice je 2020 rekao: “Čuveni glasovi koji dan danas odzvanjaju u ušima. Uvek sam imao želju da ih upoznam. Gospoda”. Najupečatljiviji glas je bio glas spikera Duška Stanića.
Užičani su Dula prvi put videli kao glumca amatera Škole za kvalifikovane radnike “Radoje Marić”. Bio je najbolji među svojim drugovima, profesionalno je odigrao profesora Rajevića u prestavi “Proleća nedopevana”. Bio je najbolji i na prvoj opštinskoj smotri recitatora… Kad je završio školu, u to vreme je bilo teško doći do plaćenog zaposlenja u struci, Duško je radio amaterski, bio je član član odbora Kulturno-prosvetne zajednice i njegov sekretar, učestvovao je u mnogim kulturnim akcijama i poslovima. Nije odbio nijednno zaduženje, kao najmlađi, očekivali su da bude i najvredniji. S Markom Todorovićem od početka vodi Amaterski teatar “Petar Matić. Igra u svim komadima. S Pavlom Vujovićem i Stevicom Jankovićem pravi dekor za sve te prestave, sa Zlatkom Pejićem priprema rasvetu, a sa ostalim članovima lepi placate, proaje karte. Učestvuje u recitalima. S Nirom Malinović recituje Jesenjina, a sa Perom Ponjavićem piše i režira recital posvećen bivšim štićenicima Doma “Petar Radovanović”. Vodi konferansu na proslaviGrađevinskog preduzeća “Zlatibor”. U reviji Studentski urnebes” igra sa Sašom Ćirovićem menuet u “Plesnom vremeplovu”. U ekipama Kulturno-prosvetne I Teatra “Petar Matić” pojavljuje se na Sutjesci, u Beogradu, Smederevakoj Palanci, Velikoj Plani i u Hvaru.
Ni kada je počeo da radi u Valjaonici bakra u Sevojnu nije zapostavljao ono što voli, to ćemu se sa zanosom posvećivao Svako popodne i vikendima bavio se kulturom. A onda se dogodila audicija za spikera Radio Titovo Užice gde je Duško bio najubedljiviji. Ćlan žirija, poznati televizijski i radio-spiker Branislav Surutka je rekao: “Kakav glas!”. Na užičkom radiju Duško Stanić radi do penzije i do dan danas njegov glas spikera je ostao neprevaziđen.
Ovog novembra na Radiju T, Užicu su prenošene “Novosti dana” Radio Beograda, redakcija je počela sa emisijom “Dnevnik titovoužičkog kraja”, a zatim su dodate emisije “Za decu i mlade” i komercijalne “Muzika po vašim željama” i “Reklame radnih organizacija”.
U to vreme, mi rokerski opredljeni mladi, slušali smo Radio Luksemburg, piratsku sa broda emitovanu Radio Karolinu, Radio Beograd i na njemu “Veče uz radio”, a na njima i ostalima Cepeline, Dženis Džoplin, Hendrsiksa.
Užički mladi sve upijaju i diskutuju tu na Korzou o svemu, idemo u bioskope, ređe u pozorište, u Gradsku kavanu. Najbolje igranke su u Domu JNA i diskoteci omladinskog kluba… Broj izvođača, koji je tada bio prisutan na top listama, bio je relativno mali. Kao logična posledica, njihovo prisustvo na top listama bilo je duže vreme. Vreme je prolazilo i industrijalizacija je u Užicu polako i sigurno uzimala stvar u svoje ruke, a broj izvođača u popularnoj muzici je rastao, skraćivalo se njihovo prisustvo na top listama. Upravo u ove poslednje dve godine pomenute decenije do 1981, došlo je do neviđene gužve na top listama.
Pojavilo dosta muzičkih pravaca, mode i svega što ide uz to. To vreme bilo je najznačajnije u popularnoj kulturi u poslednjih 50 godina. Slušaoci su opuštani uz vedre teme. Muzika je komponovana za uživanje. Upravo to je dovelo popularnu muziku tu gde je sada, ali duh 70-ih se polako i sigurno gubio dok je vreme prolazilo.
U to vreme sam sticao iskustva za posao disko džokeja radeći kao muzički saradnik na Radio Kragujevcu i u kragujevačkim diskotekama koih je bilo u to vreme tri. Ipak sam najčešće vodio program u diskoteci kragujevačkog Doma omladine. Iz tog vremena baš iz ovog meseca oktobra mi je ostala i draga fotografija koju sam priložio. Mislio sam da ću u Krgujevcu gde sam prihvaćen mnogo bolje nego u svom rodnom Užicu i da ću u njemu ostati kada me prime na Radio Kragujevcu u stalni radni odnos, ali, moj otac i tadašnji predsednik užičke omladine nisu tako mislili… Tako je ispalo da sam se dobro obučio u Kragujevcu da bih stalan posao dobio u užičkom Omladinskom klubu 1974. godine kada je u njemu postavljen za referenta za kulturu pre upravnik Dragiša Gile Stepanović. Tada je i počelo “zlatno doba” užičkog OK kluba tokom sedamdesetih godina tog veoma ratnog 20. veka.
