Адвокат Драган са Житног пијаца је имао сина “Кебла”, фудбалера чији је надимак наследио Слободин Ас Александар Вуловић Кебло. Разговарали смо те 1999. године баш у време НАТО агресије испред Бобициног кафића „Слануша“, ту за столом поред познате ужичке сланушке чесме. Кебло је остао у Ужицу, где је проводио пензионерске дане. Знали смо се од раније преко мог оца Влајка, ужичког професора физичког васпитања. Кебло је изгледао двадесетак година млађи него је стварно имао година, а сећања су му била бистра и сликовита.
Био је у младости фудбалски чаробњак. Десенијама су млади Ужичани, у сновома и на јави, његово име носили у срцу, био им је узор и идол. Многима је била животна жеља, да га макар донекле достигну у играчким квалитетима. Импоновао им је у сваком погледу, нарочито тим спокојством, којим је зрачио, већ од тренутка изласка на терен.
Александар Вуловић Кебло је био Слободин „тобџија“ од првих њених утакмица после Другог светског рата. Не зна се колико је Кебло постигао атрактивних голова и колико је пута дизао ужичку публику на ноге, док се чуло у целом граду оно отегнуто Гоооол!!! Све до 1957. када је завршио фудбалску каријеру, после повреде са зајечарским Тимоком. Био је трн у оку противничких бекова, хитар као муња, имао је способност да подједнако барата лоптом са обе ноге, што је голмане чинило готово смешним: никада нису били сигурни којом ће „опалити“. Гледаоцима су његови шутеви понекад личили на удар грома, понекад је лопта, после само њему својственог начина фелширања, личила на зачарану неухватљиву чигру. Изненађени голмани остајали су често у недоумици да ли да се смеју заједно са публиком или да у себи кипте од беса. Чинило им се да овај Слободин нападач пред њима има стотину ногу.
Кебло: „Мени у мојој каријери никад није причињавало задовољство гол кад се дрмне мрежа, кад је то јак, снажан ударац који одушеви публику и моје другове. За мене су били најслађи голови кад видим голмана да се баци два-три пута, кад лопту граби рукама, а она му се извлачи, измигољи и улази у мрежу. Такви голови су за мене били посластица… Или голови које сам постизао из корнера, кад лопта увек иде фелш, кад прелобује и голмана и оде у супротни ћошак“.
Кебло је рођен у Ужицу, на Доварју, 1923. године. Прве фудбалске кораке научио је у подмлатку предратног „Железничара“, чији су млади играчи касније чинили језгро будућег првог тима Слободе.
Године 1941. Александар Вуловић Кебло је заробљен у Нишу, где је био питомац у војној санитетској школи, па је ратне године провео у логору у Фолинбостеру код Хановера. Ти дани су му били тегобни, али је ипак било дозвољено да играју фудбал. Његова логорска екипа, у којој је играо десно крило – у Слободи искључиво лево – била је увек прва, само су им мало проблема задавали Белгијанци. Француски заробљеници, којима је ту, каже, било као да су на летовању, чашћавали су га кексом због његових одличних играчких партија. Кад су ослобођени, играли су против екипе савезничке Друге армије у којој је наступао славни енглески фудбалски ас Стенли Метијуз. Био је Кеблов узор, први добитник награде Златна лопта 1956. године. Једини је фудбалер који је добио британску витешку титулу док је још био активан играч. Стенли Метјуз спада у једног од најбољих енглеских и светских фудбалера свих времена.
Кебло: „Било ми је после рата мило гледати када крене колона Ужичана на стадион, док се из пекара на Липи шири омамљиви мирис првог топлог пшеничног хлеба, тог весника лепшег живота и правог другарства међу људима. Од фудбала нисам ништа добио ни изгубио, играо сам из љубави према Ужицу, навијачима и ужичкој Слободи. У Слободином тиму је владало велико другарство, разумевање и слога. Највише сам се дружио са Ненадом Митровићем, голманом, кога бих на прво место ставио у свакој анкети за избор Слободиног идеалног тима. Уз Ненада би поставио Мићу Бурова, затим Тонђа, Руса, Васа, Рашкина, Шонета, Мија, Тика, Гемешија и на крају и мене… Од њих сам на терену најбоље сарађивао са Шонетом. Било је довољно да викнем „табут“, па да овај одмах упути полувисоку – као измишљену за страховит волеј“.
По мишљењу Кеблових некадашњих саиграча, „Слободин тобџија“ је најлепши гол постигао на утакмици са шабачким Подрињем (Мачвом) у разигравању за улазак у Савезну лигу Југославије. Путовали су камионом, седећи на дрвеним клупама. Постигао је изједначујући гол страховитоим ударцем са око 25 метара. После итакмице, онда један од најпознатијих фудбалера у Србији Стефановић је изјавио да такав гол није виђен на стадиону у Шапцу. Кад се Подриње квалификовало, имао је понуду да брани боје Шапчана.
Кебло: „Ипак, мислим да је мој најлепши гол био против ондашњег државног првака Хајдука, када сам приморао славнога Беару да вади лопту из мреже, а да се приликом извођења удараца није ни мрднуо; потом сам му играчки, искрено честитао“.
Играјући у југословенском купу, Слобода се 1950. састала са београдским Партизаном и изгубила. Једини гол за Слободу постигао је популарни Кебло. Најгушћим штепом својих погодака у каријери, у званичним сусретима, „проширио“ је мрежу пожаревачког Младог радника, када је, од укупно девет голова, сам постигао седам.
Доварјаш Александар Вуловић Кебло је отишао у заслужену легенду и тако заслужио своје место на ужичанственом ужичком незабораву.
