О Андрији Мирковићу, значајном Ужичанину

2549

Андрија је рођен 30. новембра 1892. године у селу Стапари. У Ужице је дошао са седам година код свог најстаријег брата Светозара, који је имао скромну радњу у кући богатог и познатог ужичког трговца Велимира Јанковића. Радња се налазила у главној улици. Ту је Андрија учио трговачки занат. После извесног времена, брат га је послао у Београд на даље учење, запосливши га у јеврејској радњи Амер у центру Београда, где је завршио и Трговачку школу (двогодишњу). Након тога вратио се у Ужице. По избијању Првог светског рата, мобилисан је и упућен на фронт. Прешао је са војском Албанију, Крф, био пребачен у Африку (Бизерта), као реконвалесцент, па затим на Солунски фронт. Носилац је Албанске споменице. По завршетку рата поново је у Ужицу. Пошто му је брат погинуо у ратним окршајима, Андрија исплаћује снаји њен део и преузима његову трговину.

Андрија Мирковић
Андрија Мирковић

Године 1919. жени се Милицом, ћерком имућног Станка Бошковића, и даље развија послове који су му ишли од руке. О овоме се може закључити и из књиге „85 година Текстилног завода Цвета Дабић“, Титово Ужице, 1985, где се наводи да су у Управни одбор ужичке Ткачке радионице после рата ушли нови људи: Љубомир Смиљанић, школски надзорник у пензији, као председник (који је пре тога био председник надзорног одбора) и Милош Трифуновић, професор, затим Милија Јелић и Андрија Мирковић, трговци. Ово је веома значајно, с обзиром да на оваква места долазе само старији, пословни, угледни и богати људи, док је Андрија тада био млад трговац (свега 28 година), тек дошао из рата. То говори да је процењен као изузетно способан и перспективан послован човек. У вези Ткачнице треба навести и једну појединост (према горе поменутој књизи), у којој се каже да су, према записнику са седнице од 6. октобра 1920. године, у Комисију за одређивање цена артикала у Стругари, одређени: А. Мирковић, Б. Стојић и Ф. Духач, директор Ткачнице.

У браку са Милицом имао је петоро деце: Надежду, Олгу, Аницу, Душанку и сина Велибора. Надежда, прво дете, родила се у кући Пера Кандића, прекопута од његове радње и куће близу Основне школе (Кнеза Михаила бр. 5), у којој је породица живела све до 1945. године, мада јој је задњи део, дограђени, био уништен у англоамеричком савезничком бомбардовању у октобру 1944. године.

Зна се да је једно краће време био ортак са Драгишом Младеновићем, познатим ужичким трговцем, али се убрзо осамосталио и отворио своју фирму под називом Мануфактурна, бакалска и шпекулативна трговина Андрија Д. Мирковић, Телефон 22, Ужице, Кнез Михаилова ул. 5.

Сама бакалница је била од мањег значаја, будући да се Андрија бавио крупнијим пословима, посебно експлоатацијом шума, продајом дрвета и грађе, а нарочито железничких прагова из Јелове Горе, где су и израђивани. Испоруку прагова вршио је Југословенским државним железницама. О овоме се у књизи Историја Ужица, Други том, каже следеће: „Државна шума се налазила на подручју буарске и рибашевске општине, а настављала се у срезовима рачанском и црногорском и њена укупна величина износила је 1.325 ha. Шума је била букова и зрела за сечу. У 1932. години била је издата под закуп трговцу Андрији Мирковићу, који ју је експлоатисао, а у 1934. години, исти је закупио за сечу 2.800 букових стабала по цени од 96.000. динара.“

Поред дрвета, касније се бавио и продајом бензина (вероватно је имао заступништво Shell-а) и испред радње била је на улици инсталирана његова бензинска пумпа. На свим овим и другим пословима стекао је солидан иметак, тако да је на две године пре избијања Другог светског рата купио један камион, а мало касније и мања путничка кола, обоје марке Мерцедес. Године 1939. саградио је вилу на Краљевој води (са шест спаваћих соба). У Београду, на Дорћолу (Дубровачка ул. бр. 10) купио је плац од 712 м2 .

Био је значајан акционар ужичке Ткачнице и члан Управног одбора од 1919/20. године, као што је речено. Међутим, за време велике светске кризе, 1929. године, добио је од своје таште Ангелине на поклон известан број акција како би преживео кризу, јер се као и остали нашао у критичној ситуацији. Ни ова кашика није моја, тако би говорио. Успео је да преброди ово тешко време и да се потпуно опорави. То се види изпоменуте књиге о осамдесетпетогодишњици Ткачнице где се, између осталог, каже, на основу записника Управног и Надзорног одбора да су у периоду између 1932. и 1941. године у овим одборима били Петар Константиновић, Вилиман Јовановић, Андрија Мирковић и други.

Породице Андрије Мирковић
Породице Андрије Мирковић

Поред тога, наводи се једна занимљива и важна епизода из области пословања и управљања фабриком: „Ванредна скупштина одржана је 9. маја 1932. године. Већ на овој скупштини дошло је до расцепа међу члановима дотадашње управе на две групе утицајних акционара. Једна група са инж. Добривојем Мојовићем на челу и отпадницима из дотадашње управе (А. Мирковић, М. Смиљанић, Ч. Поповић, Д.Вукосављевић и Б. Јанковић) депоновали су 97.618 акција, а друга група са Петром Константиновићем, дотадашњим председником Управног одбора (Б. Јовановић, Д. Јевремовић, Н. Радовић и В. Видаковић) депоновала је 65.000 акција. Како група која је покренула одржавање ванредне седнице није имала потребан број гласова за измену друштвених правила (била је потребна 1/3 друштвене главнице), то предвиђена измена није извршена, али је изабрана нова управа са инж. Мојовићем на челу.

Као угледан и имућан грађанин, мада се није активно бавио политиком, изабран је 1939. године за председника општине града Ужица. На овој функцији затекао га је априлски рат 1941. године. Одмах по избијању непријатељстава, евакуисао је своју породицу и блиску родбину на Златибор у своју вилу. За време окупације наставио је да се бави трговином у тешким условима и ограниченом обиму. Ипак, успео је да добије под закуп монопол соли и дувана (папира за дуван?), што је доносило лепе приходе, тако да је 1942. године могао да купи двоспратну кућу у Београду у ул. генерала Жданова бр. 64 (раније Ресавској). И ова кућа, као и плац на Дорћолу, купљени су у намери да се пресели у Београд и тамо настави своју пословну активност. Једна ћерка, Олга, већ се школовала у београдској Трговачкој академији у том циљу.
Од друге његове имовине треба поменути и земљиште у Стапарима површине од 9 ha, које је наследио од оца. Треба рећи да је у периоду окупације, а нарочито после пропасти Ужичке републике (када је хапшен и кажњаван од стране партизана), колико је год могао као председник општине спасавао своје суграђане од немачких стрељања и хапшења и ослобађао доста људи, што знају сви стари Ужичани, гарантујући својим животом чак и за оне за које је знао да су комунистички оријентисани. То исто је радио и по престанку своје функције (у пролеће 1942) преко свога зета Милоша Војиновића, команданта 10. добровољачког одреда СДК. Поред тога, као имућан трговац, помагао је материјално како ширу фамилију, тако и пријатеље, па чак и њему мало познате грађане, укључујући и фамилије највећих комуниста (нпр. Пенезиће и друге). Поново је постао председник општине 1943. године (?).

После заузећа Ужица од стране партизана 1944. године био је ухапшен и одведен у затвор у Ваљево, где му је суђено од стране судских органа Војне области Западне Србије. Био је осуђен на конфискацију 90% имовине, али је пуштен из затвора кући. На жалост, после неколико месеци, поново је ухапшен, изведен пред суд у Ужицу, осуђен на смрт и стрељан 7. априла 1945. године, што је објављено у локалној штампи. Као народни добротвор, 50 година касније, у новинским анкетама и јавном мнењу, мада не правно, у ствари је рехабилитован, у чему је од изузетне важности била књига нашег академика Љубомира Симовића под називом „Ужице са вранама“ (Београд, 1988). У књизи је посвећен знатан простор овој трагедији под називом: „О једној глави која је била жртва једног писма, у којој је све објашњено, нарочито кључна улога Добривоја Видића у убиству Андријином.“ – Божидар Марјановић.

Прилог 1:
Вук З. Цвијић 08.10.2013. лист Блиц

Трагом злочина бившег председника Србије: “Стрељао нам оца, па преотео део имовине”

Добривоје Видић Баја, некадашњи председник Србије од 1978. до 1982. године и високи функционер Савеза комуниста, осим што је тражио да се после Другог светског рата стреља угледни Ужичанин Андрија Мирковић, који је за време рата крио партизане, узео је и део његове имовине.

Ћерке Андрије Мирковића Аница Јовчић и Душанка Герзић
Ћерке Андрије Мирковића Аница Јовчић и Душанка Герзић

„Наша имовина је ишла у неке магацине који су звали “народна добра”, али су из њих узимали виђенији комунисти. Узели су нам и све вредне покретне ствари, однели су чак и постељину и гардеробу. Чули смо од наших Ужичана да је Видић узео неке наше ствари. Мислим да је Видић убио мог оца јер је био јако поштован у Ужицу и као такав је сметао новим властима“ каже за “Блиц” Душанка Герзић, ћерка предратног градоначелника Ужица и носиоца Албанске споменице, који је стрељан 1945. године.

У извештају за Покрајински комитет КПЈ за Србију, који је тек сада постао доступан јавности и који је написао Видић 23. октобра 1944. као секретар КПЈ за Ужички округ, види се да је навео да Мирковића “треба ликвидирати”, што је касније и учињено. Видић је касније био значајан функционер, а од 1978. до 1982. и председник Председништва Србије. Она додаје да је неколико пута видела Видића у Београду.

„Неки замерају што му нисам пришла и нешто рекла, али ја нисам осветољубива и све ми је то било страшно и не знам шта бих му рекла“ каже Душанка. Она се са сузама присећа шта се дешавало крајем 1944. и почетком 1945, када је имала 16 година, а њена најстарија сестра Надежда 24, Олга 20, Аница 18 и брат Велибор 15. Осим ње, данас је жива и Аница.

„За време рата крили смо и помагали многе партизанске породице. Свима је давао храну бесплатно. Водио је белешке које и данас чувамо коме је све давао храну. Ми нисмо били мали и свега смо се сећали касније“ наводи Душанка.

Она се сећа када су партизани ушли у Ужице 23. септембра 1944. Каже да њеног оца тада нису ухапсили, већ су га повели са собом када су се повлачили пред Немцима који су долазили из Грчке.

„Одвели су га у Ваљево и тамо је суд донео одлуку да му се одузме 90 одсто имовине, али је пуштен на слободу. Дошао је у Ужице и живео је као слободан човек“ каже Душанка.
Како додаје, Бошко Видаковић, један од команданата из Друге пролетерске бригаде, чији је отац био ужички прота и породични пријатељ, долазио је да их упозори.

„Видаковић је ишао и у школу са мојом Аницом. Он је дошао месец дана пре другог хапшења ноћу око поноћи и рекао мом оцу да треба да се склони“ наводи Душанка.

Она тешко говори када описује како су партизани 2. априла 1945. дошли по њеног оца, јер га је тад последњи пут видела.

„Дошли су док је нас 11 ручало у бакиној кући. Рекли су му да пође са њима, јер још наводно треба да им преда неку имовину. Бака је почела да плаче, а ми деца нисмо. Отац је рекао баки: “Не брини ништа, они су добри људи”, а водили су га у смрт. Толико је био наивно добар“ сећа се Душанка.

Она каже да неколико дана нису знали шта је са оцем, док им неко није јавио да су га из подрума куће, где се сместила Озна, пребацили у затвор у граду.

„Моја сестра Олга отишла је да види где је тата. Када је дошла до чувара затвора, дали су јој татино одело, а она му је понела храну. Пала је у несвест и никада се није психички опоравила до смрти, пре пет месеци у 89. години живота. Ми ни данас не знамо где је и како убијен“ наводи Душанка.

Андрија Мирковић је рехабилитован пре неколико година и бројни Ужичани су се тада скупили у Градској скупштини да дају изјаве у прилог рехабилитацији. Породици никада није враћена имовина. Мирковићев гроб није познат, док је Добривоје Видић сахрањен у Алеји заслужних грађана на београдском Новом гробљу 1992.

Прилог 2
Вук З. Цвијић 07.10.2013. Блиц

Наручивао стрељања, па постао председник Србије
Добривоје Видић Баја, некадашњи председник Председништва Србије од 1978. до 1982, како показују документи с његовим потписом, наручивао је стрељања 1944. као секретар КПЈ за Ужички округ.

Добривоје Баја Видић
Добривоје Баја Видић

У извештају од 23. октобра 1944. за Покрајински комитет КПЈ за Србију, Видић пише да Андрију Мирковића, који је за време рата од нациста крио партизане, „треба ликвидирати“.

Мирковић је био носилац Албанске споменице, угледни трговац и председник општине пре рата, али је убијен почетком априла 1945. на захтев Видића, без судске пресуде, иако су се многи виђенији припадници партизанског покрета залагали да му се поштеди живот.

То се види и из Видићевог извештаја у којем се наводи да је Мирковић „несумњиво учинио услуге многим породицама партизана, међу којима породици Пенезића (Слободан Пенезић Крцун), па капетана Видаковића, а лично је крио Миленка Ковачевића Ткача, садашњег председника градског КОС.

„Сада све те породице долазе да интервенишу за њега, молећи да му се одузме огромно богатство које је стекао као овлашћени немачки трговац (Мирковић није трговао за време рата), али да му се остави глава. Ми смо заузели оштар курс одбијајући сваку интервенцију“ пише Видић, напомињући да је Мирковић „опасан злочинац кога треба ликвидирати“.

Мирковић је био прво ухапшен крајем 1944, али је интервенцијом многих из КП био пуштен. У то време 23. октобра Видић пише извештај и тражи његову ликвидацију.

На његов захтев, Мирковића хапсе 2. априла 1945, а убијен је неколико дана касније у околини Ужица.

У локалним новинама „Вести“, 11. априла објављује се наводна пресуда због које је Мирковић стрељан. Међутим, његова породица поседује документ из 1998. у којем Врховни војни суд наводи да не постоји документација да је против Андрије Мирковића вођен кривични поступак пред неким од војних судова.

Видић је од тада променио многе функције, био је и први човек Србије од 1978. до 1982. као председник Председништва, а умро је 1992. у 74. години живота. Гроб Мирковића, који је убијен у 53. години и који је за собом оставио петоро деце, још није пронађен. Сва његова имовина је и данас конфискована.

Конфискацијом су обухваћене: радња и кућа у Ужицу, кућа с плацем на Златибору, породично сеоско имање у Стапарима, кућа са шест станова у Београду, плац у Дубровачкој улици у Београду, новац, акције, хартије од вредности, сва покретна имовина.

Породица Мирковић, али и бивши чланови КП, наводе да је Видић узео део те имовине. Мирковићева супруга Милица с петоро деце избачена је на улицу и само захваљујући помоћи шире породице успела је да преживи.

Ужичани су још 1997. предложили рехабилитацију Мирковића. Иначе, у истом извештају Видић извештава како је стрељано 10 особа од којих троје „четнички пробисвети без пресуде, јер их не познаје народ нашег округа“. Наводи се и да су на принудни рад, који је међународним конвенцијама и тада био забрањен, послато 16 особа, међу којима „четири девојке, љотићевске и швапске курве“.