Andrija je rođen 30. novembra 1892. godine u selu Stapari. U Užice je došao sa sedam godina kod svog najstarijeg brata Svetozara, koji je imao skromnu radnju u kući bogatog i poznatog užičkog trgovca Velimira Jankovića. Radnja se nalazila u glavnoj ulici. Tu je Andrija učio trgovački zanat. Posle izvesnog vremena, brat ga je poslao u Beograd na dalje učenje, zaposlivši ga u jevrejskoj radnji Amer u centru Beograda, gde je završio i Trgovačku školu (dvogodišnju). Nakon toga vratio se u Užice. Po izbijanju Prvog svetskog rata, mobilisan je i upućen na front. Prešao je sa vojskom Albaniju, Krf, bio prebačen u Afriku (Bizerta), kao rekonvalescent, pa zatim na Solunski front. Nosilac je Albanske spomenice. Po završetku rata ponovo je u Užicu. Pošto mu je brat poginuo u ratnim okršajima, Andrija isplaćuje snaji njen deo i preuzima njegovu trgovinu.
Godine 1919. ženi se Milicom, ćerkom imućnog Stanka Boškovića, i dalje razvija poslove koji su mu išli od ruke. O ovome se može zaključiti i iz knjige „85 godina Tekstilnog zavoda Cveta Dabić“, Titovo Užice, 1985, gde se navodi da su u Upravni odbor užičke Tkačke radionice posle rata ušli novi ljudi: Ljubomir Smiljanić, školski nadzornik u penziji, kao predsednik (koji je pre toga bio predsednik nadzornog odbora) i Miloš Trifunović, profesor, zatim Milija Jelić i Andrija Mirković, trgovci. Ovo je veoma značajno, s obzirom da na ovakva mesta dolaze samo stariji, poslovni, ugledni i bogati ljudi, dok je Andrija tada bio mlad trgovac (svega 28 godina), tek došao iz rata. To govori da je procenjen kao izuzetno sposoban i perspektivan poslovan čovek. U vezi Tkačnice treba navesti i jednu pojedinost (prema gore pomenutoj knjizi), u kojoj se kaže da su, prema zapisniku sa sednice od 6. oktobra 1920. godine, u Komisiju za određivanje cena artikala u Strugari, određeni: A. Mirković, B. Stojić i F. Duhač, direktor Tkačnice.
U braku sa Milicom imao je petoro dece: Nadeždu, Olgu, Anicu, Dušanku i sina Velibora. Nadežda, prvo dete, rodila se u kući Pera Kandića, prekoputa od njegove radnje i kuće blizu Osnovne škole (Kneza Mihaila br. 5), u kojoj je porodica živela sve do 1945. godine, mada joj je zadnji deo, dograđeni, bio uništen u angloameričkom savezničkom bombardovanju u oktobru 1944. godine.
Zna se da je jedno kraće vreme bio ortak sa Dragišom Mladenovićem, poznatim užičkim trgovcem, ali se ubrzo osamostalio i otvorio svoju firmu pod nazivom Manufakturna, bakalska i špekulativna trgovina Andrija D. Mirković, Telefon 22, Užice, Knez Mihailova ul. 5.
Sama bakalnica je bila od manjeg značaja, budući da se Andrija bavio krupnijim poslovima, posebno eksploatacijom šuma, prodajom drveta i građe, a naročito železničkih pragova iz Jelove Gore, gde su i izrađivani. Isporuku pragova vršio je Jugoslovenskim državnim železnicama. O ovome se u knjizi Istorija Užica, Drugi tom, kaže sledeće: „Državna šuma se nalazila na području buarske i ribaševske opštine, a nastavljala se u srezovima račanskom i crnogorskom i njena ukupna veličina iznosila je 1.325 ha. Šuma je bila bukova i zrela za seču. U 1932. godini bila je izdata pod zakup trgovcu Andriji Mirkoviću, koji ju je eksploatisao, a u 1934. godini, isti je zakupio za seču 2.800 bukovih stabala po ceni od 96.000. dinara.“
Pored drveta, kasnije se bavio i prodajom benzina (verovatno je imao zastupništvo Shell-a) i ispred radnje bila je na ulici instalirana njegova benzinska pumpa. Na svim ovim i drugim poslovima stekao je solidan imetak, tako da je na dve godine pre izbijanja Drugog svetskog rata kupio jedan kamion, a malo kasnije i manja putnička kola, oboje marke Mercedes. Godine 1939. sagradio je vilu na Kraljevoj vodi (sa šest spavaćih soba). U Beogradu, na Dorćolu (Dubrovačka ul. br. 10) kupio je plac od 712 m2 .
Bio je značajan akcionar užičke Tkačnice i član Upravnog odbora od 1919/20. godine, kao što je rečeno. Međutim, za vreme velike svetske krize, 1929. godine, dobio je od svoje tašte Angeline na poklon izvestan broj akcija kako bi preživeo krizu, jer se kao i ostali našao u kritičnoj situaciji. Ni ova kašika nije moja, tako bi govorio. Uspeo je da prebrodi ovo teško vreme i da se potpuno oporavi. To se vidi izpomenute knjige o osamdesetpetogodišnjici Tkačnice gde se, između ostalog, kaže, na osnovu zapisnika Upravnog i Nadzornog odbora da su u periodu između 1932. i 1941. godine u ovim odborima bili Petar Konstantinović, Viliman Jovanović, Andrija Mirković i drugi.
Pored toga, navodi se jedna zanimljiva i važna epizoda iz oblasti poslovanja i upravljanja fabrikom: „Vanredna skupština održana je 9. maja 1932. godine. Već na ovoj skupštini došlo je do rascepa među članovima dotadašnje uprave na dve grupe uticajnih akcionara. Jedna grupa sa inž. Dobrivojem Mojovićem na čelu i otpadnicima iz dotadašnje uprave (A. Mirković, M. Smiljanić, Č. Popović, D.Vukosavljević i B. Janković) deponovali su 97.618 akcija, a druga grupa sa Petrom Konstantinovićem, dotadašnjim predsednikom Upravnog odbora (B. Jovanović, D. Jevremović, N. Radović i V. Vidaković) deponovala je 65.000 akcija. Kako grupa koja je pokrenula održavanje vanredne sednice nije imala potreban broj glasova za izmenu društvenih pravila (bila je potrebna 1/3 društvene glavnice), to predviđena izmena nije izvršena, ali je izabrana nova uprava sa inž. Mojovićem na čelu.
Kao ugledan i imućan građanin, mada se nije aktivno bavio politikom, izabran je 1939. godine za predsednika opštine grada Užica. Na ovoj funkciji zatekao ga je aprilski rat 1941. godine. Odmah po izbijanju neprijateljstava, evakuisao je svoju porodicu i blisku rodbinu na Zlatibor u svoju vilu. Za vreme okupacije nastavio je da se bavi trgovinom u teškim uslovima i ograničenom obimu. Ipak, uspeo je da dobije pod zakup monopol soli i duvana (papira za duvan?), što je donosilo lepe prihode, tako da je 1942. godine mogao da kupi dvospratnu kuću u Beogradu u ul. generala Ždanova br. 64 (ranije Resavskoj). I ova kuća, kao i plac na Dorćolu, kupljeni su u nameri da se preseli u Beograd i tamo nastavi svoju poslovnu aktivnost. Jedna ćerka, Olga, već se školovala u beogradskoj Trgovačkoj akademiji u tom cilju.
Od druge njegove imovine treba pomenuti i zemljište u Staparima površine od 9 ha, koje je nasledio od oca. Treba reći da je u periodu okupacije, a naročito posle propasti Užičke republike (kada je hapšen i kažnjavan od strane partizana), koliko je god mogao kao predsednik opštine spasavao svoje sugrađane od nemačkih streljanja i hapšenja i oslobađao dosta ljudi, što znaju svi stari Užičani, garantujući svojim životom čak i za one za koje je znao da su komunistički orijentisani. To isto je radio i po prestanku svoje funkcije (u proleće 1942) preko svoga zeta Miloša Vojinovića, komandanta 10. dobrovoljačkog odreda SDK. Pored toga, kao imućan trgovac, pomagao je materijalno kako širu familiju, tako i prijatelje, pa čak i njemu malo poznate građane, uključujući i familije najvećih komunista (npr. Peneziće i druge). Ponovo je postao predsednik opštine 1943. godine (?).
Posle zauzeća Užica od strane partizana 1944. godine bio je uhapšen i odveden u zatvor u Valjevo, gde mu je suđeno od strane sudskih organa Vojne oblasti Zapadne Srbije. Bio je osuđen na konfiskaciju 90% imovine, ali je pušten iz zatvora kući. Na žalost, posle nekoliko meseci, ponovo je uhapšen, izveden pred sud u Užicu, osuđen na smrt i streljan 7. aprila 1945. godine, što je objavljeno u lokalnoj štampi. Kao narodni dobrotvor, 50 godina kasnije, u novinskim anketama i javnom mnenju, mada ne pravno, u stvari je rehabilitovan, u čemu je od izuzetne važnosti bila knjiga našeg akademika Ljubomira Simovića pod nazivom „Užice sa vranama“ (Beograd, 1988). U knjizi je posvećen znatan prostor ovoj tragediji pod nazivom: „O jednoj glavi koja je bila žrtva jednog pisma, u kojoj je sve objašnjeno, naročito ključna uloga Dobrivoja Vidića u ubistvu Andrijinom.“ – Božidar Marjanović.
Prilog 1:
Vuk Z. Cvijić 08.10.2013. list Blic
Tragom zločina bivšeg predsednika Srbije: “Streljao nam oca, pa preoteo deo imovine”
Dobrivoje Vidić Baja, nekadašnji predsednik Srbije od 1978. do 1982. godine i visoki funkcioner Saveza komunista, osim što je tražio da se posle Drugog svetskog rata strelja ugledni Užičanin Andrija Mirković, koji je za vreme rata krio partizane, uzeo je i deo njegove imovine.
„Naša imovina je išla u neke magacine koji su zvali “narodna dobra”, ali su iz njih uzimali viđeniji komunisti. Uzeli su nam i sve vredne pokretne stvari, odneli su čak i posteljinu i garderobu. Čuli smo od naših Užičana da je Vidić uzeo neke naše stvari. Mislim da je Vidić ubio mog oca jer je bio jako poštovan u Užicu i kao takav je smetao novim vlastima“ kaže za “Blic” Dušanka Gerzić, ćerka predratnog gradonačelnika Užica i nosioca Albanske spomenice, koji je streljan 1945. godine.
U izveštaju za Pokrajinski komitet KPJ za Srbiju, koji je tek sada postao dostupan javnosti i koji je napisao Vidić 23. oktobra 1944. kao sekretar KPJ za Užički okrug, vidi se da je naveo da Mirkovića “treba likvidirati”, što je kasnije i učinjeno. Vidić je kasnije bio značajan funkcioner, a od 1978. do 1982. i predsednik Predsedništva Srbije. Ona dodaje da je nekoliko puta videla Vidića u Beogradu.
„Neki zameraju što mu nisam prišla i nešto rekla, ali ja nisam osvetoljubiva i sve mi je to bilo strašno i ne znam šta bih mu rekla“ kaže Dušanka. Ona se sa suzama priseća šta se dešavalo krajem 1944. i početkom 1945, kada je imala 16 godina, a njena najstarija sestra Nadežda 24, Olga 20, Anica 18 i brat Velibor 15. Osim nje, danas je živa i Anica.
„Za vreme rata krili smo i pomagali mnoge partizanske porodice. Svima je davao hranu besplatno. Vodio je beleške koje i danas čuvamo kome je sve davao hranu. Mi nismo bili mali i svega smo se sećali kasnije“ navodi Dušanka.
Ona se seća kada su partizani ušli u Užice 23. septembra 1944. Kaže da njenog oca tada nisu uhapsili, već su ga poveli sa sobom kada su se povlačili pred Nemcima koji su dolazili iz Grčke.
„Odveli su ga u Valjevo i tamo je sud doneo odluku da mu se oduzme 90 odsto imovine, ali je pušten na slobodu. Došao je u Užice i živeo je kao slobodan čovek“ kaže Dušanka.
Kako dodaje, Boško Vidaković, jedan od komandanata iz Druge proleterske brigade, čiji je otac bio užički prota i porodični prijatelj, dolazio je da ih upozori.
„Vidaković je išao i u školu sa mojom Anicom. On je došao mesec dana pre drugog hapšenja noću oko ponoći i rekao mom ocu da treba da se skloni“ navodi Dušanka.
Ona teško govori kada opisuje kako su partizani 2. aprila 1945. došli po njenog oca, jer ga je tad poslednji put videla.
„Došli su dok je nas 11 ručalo u bakinoj kući. Rekli su mu da pođe sa njima, jer još navodno treba da im preda neku imovinu. Baka je počela da plače, a mi deca nismo. Otac je rekao baki: “Ne brini ništa, oni su dobri ljudi”, a vodili su ga u smrt. Toliko je bio naivno dobar“ seća se Dušanka.
Ona kaže da nekoliko dana nisu znali šta je sa ocem, dok im neko nije javio da su ga iz podruma kuće, gde se smestila Ozna, prebacili u zatvor u gradu.
„Moja sestra Olga otišla je da vidi gde je tata. Kada je došla do čuvara zatvora, dali su joj tatino odelo, a ona mu je ponela hranu. Pala je u nesvest i nikada se nije psihički oporavila do smrti, pre pet meseci u 89. godini života. Mi ni danas ne znamo gde je i kako ubijen“ navodi Dušanka.
Andrija Mirković je rehabilitovan pre nekoliko godina i brojni Užičani su se tada skupili u Gradskoj skupštini da daju izjave u prilog rehabilitaciji. Porodici nikada nije vraćena imovina. Mirkovićev grob nije poznat, dok je Dobrivoje Vidić sahranjen u Aleji zaslužnih građana na beogradskom Novom groblju 1992.
Prilog 2
Vuk Z. Cvijić 07.10.2013. Blic
Naručivao streljanja, pa postao predsednik Srbije
Dobrivoje Vidić Baja, nekadašnji predsednik Predsedništva Srbije od 1978. do 1982, kako pokazuju dokumenti s njegovim potpisom, naručivao je streljanja 1944. kao sekretar KPJ za Užički okrug.
U izveštaju od 23. oktobra 1944. za Pokrajinski komitet KPJ za Srbiju, Vidić piše da Andriju Mirkovića, koji je za vreme rata od nacista krio partizane, „treba likvidirati“.
Mirković je bio nosilac Albanske spomenice, ugledni trgovac i predsednik opštine pre rata, ali je ubijen početkom aprila 1945. na zahtev Vidića, bez sudske presude, iako su se mnogi viđeniji pripadnici partizanskog pokreta zalagali da mu se poštedi život.
To se vidi i iz Vidićevog izveštaja u kojem se navodi da je Mirković „nesumnjivo učinio usluge mnogim porodicama partizana, među kojima porodici Penezića (Slobodan Penezić Krcun), pa kapetana Vidakovića, a lično je krio Milenka Kovačevića Tkača, sadašnjeg predsednika gradskog KOS.
„Sada sve te porodice dolaze da intervenišu za njega, moleći da mu se oduzme ogromno bogatstvo koje je stekao kao ovlašćeni nemački trgovac (Mirković nije trgovao za vreme rata), ali da mu se ostavi glava. Mi smo zauzeli oštar kurs odbijajući svaku intervenciju“ piše Vidić, napominjući da je Mirković „opasan zločinac koga treba likvidirati“.
Mirković je bio prvo uhapšen krajem 1944, ali je intervencijom mnogih iz KP bio pušten. U to vreme 23. oktobra Vidić piše izveštaj i traži njegovu likvidaciju.
Na njegov zahtev, Mirkovića hapse 2. aprila 1945, a ubijen je nekoliko dana kasnije u okolini Užica.
U lokalnim novinama „Vesti“, 11. aprila objavljuje se navodna presuda zbog koje je Mirković streljan. Međutim, njegova porodica poseduje dokument iz 1998. u kojem Vrhovni vojni sud navodi da ne postoji dokumentacija da je protiv Andrije Mirkovića vođen krivični postupak pred nekim od vojnih sudova.
Vidić je od tada promenio mnoge funkcije, bio je i prvi čovek Srbije od 1978. do 1982. kao predsednik Predsedništva, a umro je 1992. u 74. godini života. Grob Mirkovića, koji je ubijen u 53. godini i koji je za sobom ostavio petoro dece, još nije pronađen. Sva njegova imovina je i danas konfiskovana.
Konfiskacijom su obuhvaćene: radnja i kuća u Užicu, kuća s placem na Zlatiboru, porodično seosko imanje u Staparima, kuća sa šest stanova u Beogradu, plac u Dubrovačkoj ulici u Beogradu, novac, akcije, hartije od vrednosti, sva pokretna imovina.
Porodica Mirković, ali i bivši članovi KP, navode da je Vidić uzeo deo te imovine. Mirkovićeva supruga Milica s petoro dece izbačena je na ulicu i samo zahvaljujući pomoći šire porodice uspela je da preživi.
Užičani su još 1997. predložili rehabilitaciju Mirkovića. Inače, u istom izveštaju Vidić izveštava kako je streljano 10 osoba od kojih troje „četnički probisveti bez presude, jer ih ne poznaje narod našeg okruga“. Navodi se i da su na prinudni rad, koji je međunarodnim konvencijama i tada bio zabranjen, poslato 16 osoba, među kojima „četiri devojke, ljotićevske i švapske kurve“.
