Пре неких 5000 година у Кини, људи су открили како израђивати луксузну тканину од секрета дудовог свилца, а последњих векова тајна производње свиле проширила се по читавом свету. Где год је то било могуће, људи су садили дудово дрвеће како би њиме хранили дудове свилце. Некада у Југославији, а понајвише у Србији, где бели дуд добро успева, било је много произвођача кокона, округлих постеља свилене бубе, тј. дудовог свилца, у којима се она претвара из гусенице у лутку, штитећи себе споља и изнутра свиленим нитима. У производњи ,,краљице’’ тканина, како свилу зову у свету, пре Другог светскго рата, Србија тј. Краљевина Југославија је била на петом месту у свету! Дудови свилци су данас изумрли у дивљини, али се гаје у великим бројевима за свиларство.
Белог дуда је током 19. века у ужичком крају било веома бројно дрво, чијим су се листом храниле ларве гусенице од чијих се чаура производила свила. И данас је могуће наћи велике беле дудове стогодишњаке у Ужицу и околини. Ужичанка Мага Магазиновић, прва српска новинарка, која је описујући своје детињство написала да се током последње две деценије 19. века ноћу, кад је тишина, у Ужицу чуо специфичан чудан звук који се чуо када ларве свилене бубе грицкају листове белога дуда. Мага је била не само сведок и проницљиви посматрач, већ и учесник многих значајних догађаја. Аналитички дар Маге Магазиновић чини да њена сећања уобличена у књизи „Мој живот“ својим значењем и садржајем залазе у сфере етнологије, психологије, социологије, образовања, културе и политике. Из Магиног помена, али и из приповедања и других савременика тога времена, се сазнаје да се свила добијала у Ужицу гајењем свилених буба и да су њихове чауре ручно прерађиване у домаћинствима. Како су то некадашњи Ужичани радили?
Кад се дудов свилац након неког времена затвори у кукуљицу, око себе исплете влакнасту чауру као заштиту. Чаура је непрекинута свилена нит дугачка и до 1600 метара коју излучују посебне жлезде које се налазе у глави дудовог свилца. Затим би произвођачи свиле дудове свице убијали, стављајући их у прокључалу воду, док су се још увек налазили у чаурама. Јер, када би одрасли дудови свилци изашли из чахура, свилене нити би попуцале и тиме постале лоше за производњу. Да би се свила издвојила, чауре су се морале смекшати, што се догађало у време када се потопе у врелу воду. То је омогућавало да се нити одмотају, касније се више њих упреде заједно како би се добио конац погодан за плетење или ткање.
Један дудов свилац је давао само 0,2 грама сирове свиле, што значи да их је потребан велик број како би се дошло до икакве значајније количине свиле. Значи гомиле убијених дудових свилаца постају нуспроизвод. Њих су претварали у ђубриво за повртарске баште, којих је такође било у то време велики број у Ужицу и околини, како је писала Мага. Користили би их и они који су имали рибњаке за храну за рибе, хранили њима свиње. Само би малом броју дудових свилаца дозволи да преживе и на природан начин изађу из чауре. Онолико колико је довољно за наставак прозводње свиле.
Моја прабаба Обренија Брена, када јој је настрадао муж крамар прадеда Влајко Ковачевић, продала је имање у Доброселици и купила друго на Пори. Између осталог, у Ужицу се бавила производњом свиле. Место где су прерађене чауре предаване Ужичани су звали “Дудара”, била је у кући на Житном пијацу, одатле су отпремане у Панчево.
Иначе, прва свилара у Србији је отворена у близини Панчева на Баваништанском путу, почела је са радом 1889. године. Како капацитети нису били довољни, изграђена је нова на левој обали Тамиша, по узору на оне у Француској и Великој Британији, која је пуштена у рад 1900. године. Старији Панчевци су је звали “Галатеа”, по италијанској речи за чауру свилене бубе.
Пре 150 година дудовог свитца, који је потребан за производња свиле у Европи, почела је да истребљује болест због чега је била угрожена производња. Из источних делова Азије у Европу пренесен лептир јапански храстов прелац, јапанска свилопреља или горска чаура. Увезен је зато што је у то време у Европи због болести дудовог свилца била угрожена производња свиле, а веровало се како ће овај источноазијски прелац, чија гусјеница запреда крупне свилене чаууре, бити добара замена за дудовог свилца. Јапански храстов прелац је тако највећи лептир у Европи. Лете од краја мјесеца јула до краја септембра. Одрасли лептири живе након парења размерно кратко време, највише 4-5 седмица.
Јапански лептир “Храстов прелац” се ретко виђа и у својој постојбини. Године 2016. Чајетинка Милица Павловић га је угледала и фотографисала у шумарку у насељу Палисад на Златибору. Назвала га је “Жути лепотан”, имао је распон крила већи од 15 сантиметара. На могућност да овај Жути лептан – храстов свилац насељава Златибор указује да је августа 2015. године у Чајетини виђен још један примерак. Изузев ова два златиборска, и 2013. у Високом у БиХ, није забележено да је ова врста лептира виђена на Балкану до тада. Последњих година је виђено и снимљено још неколико примерака ових лептира на Златибору, чак једна фотографија на руци. Пре ових открића знало се за колоније „јапанских храстових прелаца“ у Аустрији, јужној Немачкој и северној Италији.
Овај лептир, који на сваком од четири четири крила има карактеристичан круг налик оку, гаји се у Јапану хиљаду година ради прозводње беле свиле. Сада када је у својој постојбини ретка врста и узгајивачи свиле га скупо плаћају. Није штетан и уколико га видите на Златибору немојте га дирати, јер је редак посебан Златиборац, део туристичке атракције, зато га само фотографишите. А бели дудови имају добар хлад и укусне слатке воћке.
Када сам закључио чланак и објавио на Фејсу, познаница Ружица Благојевић ми је послала фотографију са којом доказује да ретки највећи европски лептир овога пута Ружицин лепотан живи у Ужицу, тачније у Врелима, ту у близини базена.
