О хигијеничару Малопарцу и др. Бородину

500
Силазак са Алексадровог моста према Великом парку, надвожњак и градилиште јавног купатила 1936. годинe
Силазак са Алексадровог моста према Великом парку, надвожњак и градилиште јавног купатила 1936. годинe

Нека ово буде 1936. година. Када се крене преко Александровог моста према капији Великог парка, прво би Ужичани прошли испод надвожњака којим је тутњао ћира. Затим би наишли с леве стране макадамског пута на зграду јединог ужичког јавног парног купатила. У већини кућа није била уведена вода, обично су биле чесме, пумпе и бунари у двориштима. Већина становника се купала једном недељно, што би данас рекли “током викенда”. Мушка деца су ишла на купање са оцем, а женска са мајком. Носили би пешкире и чисту одећу за после купања. У купатилу пуном паре, нису се могли добро видети, тако да су се стидни веома брзо навикавали.
Прозори су били премазани белом фарбом да не би знатижељни вирили. Дечију радозналост то није могло да спречи да задовоље своју знатижељу. Спречавао их је човек који је у купатилу мислио о свему, да увек буде топле воде, да су кабине са тушевима чисте. Презивао се се Малопарац. Он је био градски хигијеничар, строг и крупан човек, који је остављао утисак страхопоштовања. Некада би радозналце, који би изнутра огебали фарбу са прозора да би касније вирили, грдио да није лепо то што раде, некад би почупао за уши, а понекад и ударио. Сем чишћења, све послове је обављао сам. Ложио је котао, бавио се браварским, водоинсталатерским пословима, али је у суштини био хигијеничар. Човек који је заиста био важан за Ужице и као сваки ентузијаст живео за свој посао. Малопарчево основно занимање је било превентива од епидемија-зараза. Био је помоћник чувеном др. Бородину.

Надвожњак испод кога се пролазило кад се крене у Велики парк
Надвожњак испод кога се пролазило кад се крене у Велики парк

Малопарац је рођен у Горњој Добрињи 1893. године. У Београду је завршио медицинску школу одсек за дезинфекцију и деритизацију. Справљао је отрове за псе луталице, мишеве и пацове, чак се бавио и инсектима штеточинама, заштитом човекове околине. Најчешће епидемије су у том времену између два св. рата биле епидемије шуге. Бородин и Малопарац су се са великим успехом борили против тих епидемија. Сећам се да је Малопарац свраћао код мог деде Витомира, заједно су у првом светском рату били солунски ратници, прешли Албанију. Мој деда је био кувар, а Малопарац био задужен за комору. Сећам се и др Бородина, кога сам се као мали дечачић плашио, јер ми је једном дао инекцију, а Малопарца нисам волео, јер је тровао кучиће. Ипак, данас из ове перспективе, знам да је он био јединствен човек, бранио Ужичане од прљавштине и зараза. Често је био гост кафане у Великом парку, а могао се видети како насипа стазе парка шљаком из котларнице купатила. Прави човек из народа, који је радио за народ.

Посматрано од стране Великог парка завршено купатило, надвожњак и Алексадров мост
Посматрано од стране Великог парка завршено купатило, надвожњак и Алексадров мост

Спиридон Бородин, лекар, Рус, рођен је 1898. године у Одеси. Отац Костантин, мајка Аљвина. Завршио студије медицине у Београду 1927. Оженио се 1929. године Зорком Живковић, ћерком Михаила Живковића, директора Гимназије у пензији. Имали су ћерку Сењу, која је умрла 1951. године. Завршио специјализацију за ухо, грло и нос за оториноларинголога 1935. Као лекар радио у Петровграду, Београду, Крагујевцу, Сарајеву. После Другог св. рата у Бањалуци, одакле је 1953. прешао у Ужице, где је био први лекар специјалиста. Радио је једно време у ужичкој Болници, а затим био градски санитарни инспектор, када је са њим сарађивао Малопарац. Био је то одличан тандем, Ужице никада није било чистије. У то сиротињско време, Ужичани су се највише борили против зараза хигијеном и белим луком. Сећам се када је умро др. Бородин, уз дужно поштовање сахрањен је на гробљу на Доварју.