Neka ovo bude 1936. godina. Kada se krene preko Aleksandrovog mosta prema kapiji Velikog parka, prvo bi Užičani prošli ispod nadvožnjaka kojim je tutnjao ćira. Zatim bi naišli s leve strane makadamskog puta na zgradu jedinog užičkog javnog parnog kupatila. U većini kuća nije bila uvedena voda, obično su bile česme, pumpe i bunari u dvorištima. Većina stanovnika se kupala jednom nedeljno, što bi danas rekli “tokom vikenda”. Muška deca su išla na kupanje sa ocem, a ženska sa majkom. Nosili bi peškire i čistu odeću za posle kupanja. U kupatilu punom pare, nisu se mogli dobro videti, tako da su se stidni veoma brzo navikavali.
Prozori su bili premazani belom farbom da ne bi znatiželjni virili. Dečiju radoznalost to nije moglo da spreči da zadovolje svoju znatiželju. Sprečavao ih je čovek koji je u kupatilu mislio o svemu, da uvek bude tople vode, da su kabine sa tuševima čiste. Prezivao se se Maloparac. On je bio gradski higijeničar, strog i krupan čovek, koji je ostavljao utisak strahopoštovanja. Nekada bi radoznalce, koji bi iznutra ogebali farbu sa prozora da bi kasnije virili, grdio da nije lepo to što rade, nekad bi počupao za uši, a ponekad i udario. Sem čišćenja, sve poslove je obavljao sam. Ložio je kotao, bavio se bravarskim, vodoinstalaterskim poslovima, ali je u suštini bio higijeničar. Čovek koji je zaista bio važan za Užice i kao svaki entuzijast živeo za svoj posao. Maloparčevo osnovno zanimanje je bilo preventiva od epidemija-zaraza. Bio je pomoćnik čuvenom dr. Borodinu.
Maloparac je rođen u Gornjoj Dobrinji 1893. godine. U Beogradu je završio medicinsku školu odsek za dezinfekciju i deritizaciju. Spravljao je otrove za pse lutalice, miševe i pacove, čak se bavio i insektima štetočinama, zaštitom čovekove okoline. Najčešće epidemije su u tom vremenu između dva sv. rata bile epidemije šuge. Borodin i Maloparac su se sa velikim uspehom borili protiv tih epidemija. Sećam se da je Maloparac svraćao kod mog dede Vitomira, zajedno su u prvom svetskom ratu bili solunski ratnici, prešli Albaniju. Moj deda je bio kuvar, a Maloparac bio zadužen za komoru. Sećam se i dr Borodina, koga sam se kao mali dečačić plašio, jer mi je jednom dao inekciju, a Maloparca nisam voleo, jer je trovao kučiće. Ipak, danas iz ove perspektive, znam da je on bio jedinstven čovek, branio Užičane od prljavštine i zaraza. Često je bio gost kafane u Velikom parku, a mogao se videti kako nasipa staze parka šljakom iz kotlarnice kupatila. Pravi čovek iz naroda, koji je radio za narod.
Spiridon Borodin, lekar, Rus, rođen je 1898. godine u Odesi. Otac Kostantin, majka Aljvina. Završio studije medicine u Beogradu 1927. Oženio se 1929. godine Zorkom Živković, ćerkom Mihaila Živkovića, direktora Gimnazije u penziji. Imali su ćerku Senju, koja je umrla 1951. godine. Završio specijalizaciju za uho, grlo i nos za otorinolaringologa 1935. Kao lekar radio u Petrovgradu, Beogradu, Kragujevcu, Sarajevu. Posle Drugog sv. rata u Banjaluci, odakle je 1953. prešao u Užice, gde je bio prvi lekar specijalista. Radio je jedno vreme u užičkoj Bolnici, a zatim bio gradski sanitarni inspektor, kada je sa njim sarađivao Maloparac. Bio je to odličan tandem, Užice nikada nije bilo čistije. U to sirotinjsko vreme, Užičani su se najviše borili protiv zaraza higijenom i belim lukom. Sećam se kada je umro dr. Borodin, uz dužno poštovanje sahranjen je na groblju na Dovarju.
