О кафанама

1777

Од давнина, још од доба Римљана при формирању насеља, прво су се градиле храм и механа, по правилу једна у близини друге и то у самом центру. Механа је било и на путевима, нарочито на местима где су се вршила замена коња. У средњем веку, уз манастирске трпезарије, госте су примале и угоститељске радње, које су служиле за забаву, а које су се налазиле уз путеве као прихватилишта за караване. Период проведен под Османским царством значио је процват угоститељства у институцијама као што су били каравансараји, ханови, кафане и бећарске одаје, у којима су одседале младе занатлије и калфе, које су долазиле у град на усавршавање. У различитим историјским периодима, кафане и крчме су имале различите улоге, али су одувек биле место где се вино и храна продају и конзумирају.

Атмосфера из кафане Сава Радикалца зв. "Радиалац", била ту где је данас "Француска банка"
Атмосфера из кафане Сава Радикалца зв. “Радиалац”, била ту где је данас “Француска банка”

Одобрења, или некад „лиценције“, давала је држава и на тај начин одређивала ко може продавати алкохолна пића и на који начин. У Србији се почетком шездесетих година XIX века искристалисала прецизна дефиниција разликовања кафане од механе. У механи се могло добити пиће са храном, и понегде соба за преноћиште. Такве установе могле су бити у вароши, на селу или на друму. Кафана је могла постојати само у градовима, што је од ње чинило једну од кључних институција урбаног живота. То је било најважније састајалиште људи, посебно када се има у виду да су до краја XIX века куће остале породична скровишта, строго приватан простор у коме се, осим за славу и изузев комшилука, нису примали гости.
Кафане су у животу Ужица имале важну социјалну, па и економску функцију, јер је то била привредна делатност која је најбрже доносила обрт и у којој је успех био загарантован. Кафане су се онда налазиле буквално на сваком кораку и за све категорије становништва. Изгледало је да је то посао са најмање ризика, јер су суботом, недељом и у време празника кафане биле увек пуне. Створена је таква навика да се сваки пазар свршава уз пиће, и поред чаршијског редовног пијења у подне и увече. Сељаци који су долази у варош на пијацу, да продају своју робу, сматрали су за прави грех да оду из вароши трезни. Такав начин живота обезбеђивао је кафанама важну улогу у привредном животу, тако да су поред најбоље зараде кафане имале и улогу берзе. Ту су се зближавали трговци, занатлије, чиновници, ту се вршила куповина и продаја, утврђивале се погодбе, враћали зајмови и дугови, продавала имања, ортачило и разортачило. Друштвени живот Ужица се одвијао одувек у кафанама.

Предратна боемска атмосфера из кафане старог Хотела "Златибор"
Предратна боемска атмосфера из кафане старог Хотела “Златибор”

Током моје младости седамдесетих и осамдесетих била једна стара кафана, ту на доњој чаршији. Звала се “Бреза”, а ми смо јој тепали Златиборац. Амбијент класично кафански – оне препознатљиве металне пепељаре (“плекане”), карирани стољњаци. Конобарица је тада била посебна прича, Тајсон смо је звали од миља – око 120 кила и три стомака у каскадама. Шеф старији, намргођени господин, који увек седи у ћошку и посматра ситуацију. Ту позицију звали смо орлово гнездо. Уз све ужичке специјалитете, разликовала се по томе што се ту, у сезони киселог купуса, служио расо.
Ту се суботом преподне одржава турнир у таблићу. Гости су свих фела – од радника физикалаца, ловаца, риболоваца до лекара и адвоката. Могло се видети како се обављају брзински лекарски прегледи, дају правни савети и пружа свака друга помоћ. Е и та тадашња “наша биртија” имала је душу, ту се започињало и ту се завршавало, друштво увек познато. Понеко нов залута, али брзо постане стални гост. Е такве су биле легендарне кафане Ужица моје младости.