O kafanama

757

Od davnina, još od doba Rimljana pri formiranju naselja, prvo su se gradile hram i mehana, po pravilu jedna u blizini druge i to u samom centru. Mehana je bilo i na putevima, naročito na mestima gde su se vršila zamena konja. U srednjem veku, uz manastirske trpezarije, goste su primale i ugostiteljske radnje, koje su služile za zabavu, a koje su se nalazile uz puteve kao prihvatilišta za karavane. Period proveden pod Osmanskim carstvom značio je procvat ugostiteljstva u institucijama kao što su bili karavansaraji, hanovi, kafane i bećarske odaje, u kojima su odsedale mlade zanatlije i kalfe, koje su dolazile u grad na usavršavanje. U različitim istorijskim periodima, kafane i krčme su imale različite uloge, ali su oduvek bile mesto gde se vino i hrana prodaju i konzumiraju.

Atmosfera iz kafane Sava Radikalca zv. "Radialac", bila tu gde je danas "Francuska banka"
Atmosfera iz kafane Sava Radikalca zv. “Radialac”, bila tu gde je danas “Francuska banka”

Odobrenja, ili nekad „licencije“, davala je država i na taj način određivala ko može prodavati alkoholna pića i na koji način. U Srbiji se početkom šezdesetih godina XIX veka iskristalisala precizna definicija razlikovanja kafane od mehane. U mehani se moglo dobiti piće sa hranom, i ponegde soba za prenoćište. Takve ustanove mogle su biti u varoši, na selu ili na drumu. Kafana je mogla postojati samo u gradovima, što je od nje činilo jednu od ključnih institucija urbanog života. To je bilo najvažnije sastajalište ljudi, posebno kada se ima u vidu da su do kraja XIX veka kuće ostale porodična skrovišta, strogo privatan prostor u kome se, osim za slavu i izuzev komšiluka, nisu primali gosti.
Kafane su u životu Užica imale važnu socijalnu, pa i ekonomsku funkciju, jer je to bila privredna delatnost koja je najbrže donosila obrt i u kojoj je uspeh bio zagarantovan. Kafane su se onda nalazile bukvalno na svakom koraku i za sve kategorije stanovništva. Izgledalo je da je to posao sa najmanje rizika, jer su subotom, nedeljom i u vreme praznika kafane bile uvek pune. Stvorena je takva navika da se svaki pazar svršava uz piće, i pored čaršijskog redovnog pijenja u podne i uveče. Seljaci koji su dolazi u varoš na pijacu, da prodaju svoju robu, smatrali su za pravi greh da odu iz varoši trezni. Takav način života obezbeđivao je kafanama važnu ulogu u privrednom životu, tako da su pored najbolje zarade kafane imale i ulogu berze. Tu su se zbližavali trgovci, zanatlije, činovnici, tu se vršila kupovina i prodaja, utvrđivale se pogodbe, vraćali zajmovi i dugovi, prodavala imanja, ortačilo i razortačilo. Društveni život Užica se odvijao oduvek u kafanama.

Predratna boemska atmosfera iz kafane starog Hotela "Zlatibor"
Predratna boemska atmosfera iz kafane starog Hotela “Zlatibor”

Tokom moje mladosti sedamdesetih i osamdesetih bila jedna stara kafana, tu na donjoj čaršiji. Zvala se “Breza”, a mi smo joj tepali Zlatiborac. Ambijent klasično kafanski – one prepoznatljive metalne pepeljare (“plekane”), karirani stoljnjaci. Konobarica je tada bila posebna priča, Tajson smo je zvali od milja – oko 120 kila i tri stomaka u kaskadama. Šef stariji, namrgođeni gospodin, koji uvek sedi u ćošku i posmatra situaciju. Tu poziciju zvali smo orlovo gnezdo. Uz sve užičke specijalitete, razlikovala se po tome što se tu, u sezoni kiselog kupusa, služio raso.
Tu se subotom prepodne održava turnir u tabliću. Gosti su svih fela – od radnika fizikalaca, lovaca, ribolovaca do lekara i advokata. Moglo se videti kako se obavljaju brzinski lekarski pregledi, daju pravni saveti i pruža svaka druga pomoć. E i ta tadašnja “naša birtija” imala je dušu, tu se započinjalo i tu se završavalo, društvo uvek poznato. Poneko nov zaluta, ali brzo postane stalni gost. E takve su bile legendarne kafane Užica moje mladosti.