Od davnina, još od doba Rimljana pri formiranju naselja, prvo su se gradile hram i mehana, po pravilu jedna u blizini druge i to u samom centru. Mehana je bilo i na putevima, naročito na mestima gde su se vršila zamena konja. U srednjem veku, uz manastirske trpezarije, goste su primale i ugostiteljske radnje, koje su služile za zabavu, a koje su se nalazile uz puteve kao prihvatilišta za karavane. Period proveden pod Osmanskim carstvom značio je procvat ugostiteljstva u institucijama kao što su bili karavansaraji, hanovi, kafane i bećarske odaje, u kojima su odsedale mlade zanatlije i kalfe, koje su dolazile u grad na usavršavanje. U različitim istorijskim periodima, kafane i krčme su imale različite uloge, ali su oduvek bile mesto gde se vino i hrana prodaju i konzumiraju.
Odobrenja, ili nekad „licencije“, davala je država i na taj način određivala ko može prodavati alkoholna pića i na koji način. U Srbiji se početkom šezdesetih godina XIX veka iskristalisala precizna definicija razlikovanja kafane od mehane. U mehani se moglo dobiti piće sa hranom, i ponegde soba za prenoćište. Takve ustanove mogle su biti u varoši, na selu ili na drumu. Kafana je mogla postojati samo u gradovima, što je od nje činilo jednu od ključnih institucija urbanog života. To je bilo najvažnije sastajalište ljudi, posebno kada se ima u vidu da su do kraja XIX veka kuće ostale porodična skrovišta, strogo privatan prostor u kome se, osim za slavu i izuzev komšiluka, nisu primali gosti.
Kafane su u životu Užica imale važnu socijalnu, pa i ekonomsku funkciju, jer je to bila privredna delatnost koja je najbrže donosila obrt i u kojoj je uspeh bio zagarantovan. Kafane su se onda nalazile bukvalno na svakom koraku i za sve kategorije stanovništva. Izgledalo je da je to posao sa najmanje rizika, jer su subotom, nedeljom i u vreme praznika kafane bile uvek pune. Stvorena je takva navika da se svaki pazar svršava uz piće, i pored čaršijskog redovnog pijenja u podne i uveče. Seljaci koji su dolazi u varoš na pijacu, da prodaju svoju robu, smatrali su za pravi greh da odu iz varoši trezni. Takav način života obezbeđivao je kafanama važnu ulogu u privrednom životu, tako da su pored najbolje zarade kafane imale i ulogu berze. Tu su se zbližavali trgovci, zanatlije, činovnici, tu se vršila kupovina i prodaja, utvrđivale se pogodbe, vraćali zajmovi i dugovi, prodavala imanja, ortačilo i razortačilo. Društveni život Užica se odvijao oduvek u kafanama.
Tokom moje mladosti sedamdesetih i osamdesetih bila jedna stara kafana, tu na donjoj čaršiji. Zvala se “Breza”, a mi smo joj tepali Zlatiborac. Ambijent klasično kafanski – one prepoznatljive metalne pepeljare (“plekane”), karirani stoljnjaci. Konobarica je tada bila posebna priča, Tajson smo je zvali od milja – oko 120 kila i tri stomaka u kaskadama. Šef stariji, namrgođeni gospodin, koji uvek sedi u ćošku i posmatra situaciju. Tu poziciju zvali smo orlovo gnezdo. Uz sve užičke specijalitete, razlikovala se po tome što se tu, u sezoni kiselog kupusa, služio raso.
Tu se subotom prepodne održava turnir u tabliću. Gosti su svih fela – od radnika fizikalaca, lovaca, ribolovaca do lekara i advokata. Moglo se videti kako se obavljaju brzinski lekarski pregledi, daju pravni saveti i pruža svaka druga pomoć. E i ta tadašnja “naša birtija” imala je dušu, tu se započinjalo i tu se završavalo, društvo uvek poznato. Poneko nov zaluta, ali brzo postane stalni gost. E takve su bile legendarne kafane Užica moje mladosti.
