Миленко је рођен у Заовинама, крај Бајине Баште, 1921. године.
Играо је фудбал у ужичком “Железничару”, после Другог светског рата у ФК “Слога” у Бајној Башти, затим у ужичкој “Слободи”. Као учитељ радио је у Крвавцима, предавао је и музичко образовање. Био је управник Дома ученика угоститељског техникума у Опатији. Од 1948. До 1950. Играо је у у фудбалском клубу “Кварнер” касније познатији као ФК “Рјека”.
По повртку у Ужице био је управник Ђачког дома, радио у Скупштини општине на пословима просвете, затим поново био учитељ у Основној школи “Нада Матић”, где је водио и школски хор. После је постављен за управника Радничког униварзитета “Радован Дрговић”. Био је дугогодишњи културни посланик Ужица.
Један је од најбољих фудбалера “Слободе” педесетих и шездесетих година 20. века. Када је престао да се активно бави фудбалом био је годинама члан управе клуба.
Добитник је преко 70 друштвених признања: “Крцунове награде”, Ордена рада са сребрним венцем, Златне значке са сребрним венцем Културно просветне заједнице, Златне значке фудбалског савеза Србије и признања Заслужни фудбалски радник 1986, које је добио од Општинског савеза за физичку културу за “животно дело и дугогодишњи стваралачки и самопрегоран рад у физичкој култури”.
У овом приповедању о значајном Ужичанину Миленку Ђурићу осврну ћу се на фудбалску атмосферу Старога Ужица, у тој строгој патријахалној варошкој средини. Забрана за младеж било је у изобиљу, све до оне да после одређеног сата ђак не сме бити на улици, које су трајале дуго времена. Школске власти нису ни најбољим ђацима фудбалерима чиниле уступке. На фудбал су гледали као на неку врсту непослушности, иако је у соколској организацији Јехличка подржавао овај и тада најпопуларнији спорт. Да у то време заиста није било лако ужичким младим фудбалерима, говори и пример браће Ђурића. Отац деловођа у ужичкој Општини био је свим Ужичанима знани господин Ђурић. Домаћин за петријахални пример. Своја два сина је васпитавао под строгим надзором свога времена. Био је у сталном сукобу са госпођом Ђурић, која је своје синове нежно и брижно штитила од опасних искушења, дечије игре, радозналости и од строгога оца. Када су браћа Ђурићи стасали за фудбал, знали су много јер су одрасли ту поред игралишту у Крчагову. Кућа Ђурића, окружена повећим имањем с вртовима и родним воћњацима окренитим према југу, била је у подножју Мендиног брда. Деловођа Ђурић није био наклоњен фудбалу, напротив, то је за њега била залудност која се није уклапала у његова начела да је школа прва брига. Затим здравље и здрав живот, вредноћа јер је имао доста посла и за децу. Нада све, поштовање старијих, частан живот. Отац је за њих био појам, испуњени су били љубављу и поштовањем, слушали су га у свему. Одрасли су примерни у свему у вароши, у школи.
Али, у кући над књигом су браћа Ђурићи чули звук фудбала, најпре онај кад се догади снажни шут, није им било лако учити ни у школу ићи, а да бар мало не постоје иза статива. Да пресрећни врате фудбал играчима када доскакуће до њих. Тако је започела велика љубав браће Ђурића према забрањеној игри, а госн Ђурић подигао два јунака за фудбалску игру, а да то није ни знао. Убрзо су браћа Ђурићи били незаменљиви у тиму “Железничара”.
О томе је приповедао и ужички писац профа Лале Милосављевић:
– Била је недеља, прелеп дан. Играла се важна утакмица, дерби између “Грађанског” и “Железничара”. Отац Ђурић је седео са кумом у башти изнад куће, на столу хладна препеченица, пијуцкају по чашицу пред ручак у хладовини криве крушке над столом. Кум задовољан каже: “Куме, може ли шта бити лепше од ове препеченице под твојом крушком у хладу?” – Има куме лепше. Вук Караџић је у сличној прилици ово изабрао: “Да је каква шареница и на њој млада удовица тек нагорела”. Задње речи строги отац изговори сасвим тихо, јер су се његови дечаци нешто узували, ту испред кумова, онај старији гимнастицира два, три корака од стола, високо подиже и укршта руке као кад морнари одашиљу своје знаке. Млађи се ослонио на стару шљиву и неизменично трза час левом, час десном ногом уназад. Од старијег се не може знати какава му је то гимнастика јер, јер га сасвим заклања. Млади Ђурић од невоље прави читаву представу, јер њихова је шљива с дупљом оцу на оку, а ваља из ње узети копачке па се изгубити, утакмица скоро треба да почне. За џабе би била сва гимнастика, него на срећу мати позва госта у кућу на недељни ручак.
Утакмица је те недеље окупила силу народа. Старији Ђурић Миленко, осветла образ “Железничара, постигао је три гола. Али какви голови, то може само прави мајстор. Голови су из игре, не зна се да ли му је шут левом или десном стреловитији. Три гола, три мајсторска волеја! Ова мајсторија старијег Ђурића учинила је крај скривању браће Ђурића од свог оца. После те утакмице деловођи Ђурићу колега из канцеларије, некадашњи фудбалер. а и сад страствени навијач, Ћага, обрати се одушевљено: – Богме, колега Ђурићу, онај ваш мали јуче заби три гола “Грађанском”, али три за памћење! У чуду господин Ђурић после дужег ћутања одговори: – Ја, штаћете колега… Тог дана док је породица за столом, окрену се млађем сину: – Реци ти мени, сине ко јуче од вас двојице “заби” три гола на утакмици? Уверени да су успешно крили своју велику љубав оба младића пренеражено гледају свога оца. Млађи, као да ће му кривица бити мања, брани се уплашено: – Нисам ја, тата, бога ми! Значи, тај Ђурић си ти? – обрати се отац старијем сину. – Јесам, тата, али, молим те, немој се наљутити на нас двојицу. Ми нити пушимо, нити пијемо као неки наши вршњаци, а фудбал се игра на чистом ваздуху, то је један здрав спорт.
Пристаде некако отац да његови синови имају нешто од разоноде, чак обећа да ће да погледа следећу утакмицу. Кад је прва утакмица дошла, ишета стари Ђурић са својом госпом у Крчагово. Игралиште је ту преко пута Шиваре, испод касарне 4. пука “Стеван Немања”. Чуди се он толиком народу, али, али ето их да виде изблиза ту игру и своје синове. Поче одиста да их радује кад би публика поздравила аплаузом час једног, час другог сина. Паде и гол, овога пута прецизна десница младог Ђурића пронађе горњи десни угао противничког гола. Проломи се аплауз, одјекује скандирање имена тима и имена голгетера. Један Ужичанин притрча господину Ђурићу па га почне љубити и грлити као да је неког најрођенијег после дужег времена срео. Постаде и оцу Ђурићу, осим што му све то би чудно, лепо, баш радост истинска. На тој утакмици старији Ђурић у једном дуелу за лоптом паде на земљу. Мајка не издржа него утрча у терен. Некако је смирише, а сину се врати дах који је у судару изгубио… Кад су стигли синови кући, отац их, о чуда, помилова по коси и рече: – Синови моји, лепа је ово игра, тај ваш фудбал, али и много опасна. Чувајте се, а ја ћу доћи понекад да навијам. Мајка на ове очеве речи сузних очију, вероватно имајући на уму онај догађај који је престраши, додаде крстећи се: – Нека сте живи и здрави, ја вас више не смем гледати.
Јачи је био фудбал од свих од свих страхова младих Ужичана и свих строгих назора времена. Наше Ужице је трајало као какав узаврели фудбалски град из света, а наше Крчагово могло се упоређивати са најузбудљивијим светским фудбалским аренама.
Миленко Ђурић је умро у дубокој старости у Ужицу 2006. године.
