Duvan je pristigao u užički kraj dvadesetih godina 17. veka. U početku u duvanu su uživali bogatiji, zanatlije, trgovci. Na selu su sporije primali uticaje, gde je pušiti duvan značilo veliku sramotu. Uglavnom su pušili stariji, koju su tu naviku primili od Turaka. Reč “duhan” je arapskog porekla, preneta je i usvojena preko turskog jezika, kao i većina naziva pribora vezanog za duvan. Kao: duvankesa, čibuk, kamišluk tj. produženi deo lule u koji se stavlja kamiš, duga cev kroz koju se uvlači dim, čibugkdžija kako su zvani zanatlije koji su izrađivali čibuke i sl.
Pribor za pušenje na početku su izrađivali sami pušači sami za sebe, ali kako je pušenje postajalo opšta pojava, izrada pribora za pušenje u prvo vreme je bio dopunski posao, a kasnije i glavni proizvod nekih zanatlija drvodelja, kujundžija, keramičara. Tako u Užicu na Cigan mali (nalazila se tu na prostoru gde je kompleks zgrada nekadašnje Tkačnce), uz reku je bilo čitavo mnoštvo manjih zanatskih radnji u kojima su se izrađivali: čibuci, nargile, muštikle, duvankese, kresiva, mašice za žar, čibukluk tj. futrola u kojoj se drže čibuci, kao i duvanske kutije – tabakere. Po jednom zapisu, tu je i započeo veliki požar iz 1862, kada je neoprzan pušač bacio žišku na gomile strugotine.
U užičkom Narodnom muzeju postoji zbirka pušačkog pribora nađenih na užičkom starom gradu prilikom arheoloških istraživanja. Drugi su dobijeni na poklon, a treći deo zbirke je otkupljen, pa ko voli neka izvoli.
Na Kanicovom crtežu iz 1860. na sve strane čibuci, znači da je uživanje u duvanu u Užicu još u 19. veku bilo masovna pojava.
