Дуван је пристигао у ужички крај двадесетих година 17. века. У почетку у дувану су уживали богатији, занатлије, трговци. На селу су спорије примали утицаје, где је пушити дуван значило велику срамоту. Углавном су пушили старији, коју су ту навику примили од Турака. Реч “духан” је арапског порекла, пренета је и усвојена преко турског језика, као и већина назива прибора везаног за дуван. Као: дуванкеса, чибук, камишлук тј. продужени део луле у који се ставља камиш, дуга цев кроз коју се увлачи дим, чибугкџија како су звани занатлије који су израђивали чибуке и сл.
Прибор за пушење на почетку су израђивали сами пушачи сами за себе, али како је пушење постајало општа појава, израда прибора за пушење у прво време је био допунски посао, а касније и главни производ неких занатлија дрводеља, кујунџија, керамичара. Тако у Ужицу на Циган мали (налазила се ту на простору где је комплекс зграда некадашње Ткачнце), уз реку је било читаво мноштво мањих занатских радњи у којима су се израђивали: чибуци, наргиле, муштикле, дуванкесе, кресива, машице за жар, чибуклук тј. футрола у којој се држе чибуци, као и дуванске кутије – табакере. По једном запису, ту је и започео велики пожар из 1862, када је неопрзан пушач бацио жишку на гомиле струготине.
У ужичком Народном музеју постоји збирка пушачког прибора нађених на ужичком старом граду приликом археолошких истраживања. Други су добијени на поклон, а трећи део збирке је откупљен, па ко воли нека изволи.
На Каницовом цртежу из 1860. на све стране чибуци, значи да је уживање у дувану у Ужицу још у 19. веку било масовна појава.
