Пре двадесетак дана пристиже ми писмо од фејс пријатеља Павловића:
„Ковач легендо, пошто ти једини нас још подсећаш на наше старо Ужице и Ужичане и један си од малобројних старих Ужичана, јер их је све мање у овом граду, ако можеш да напишеш мало о једном старом Ужичанину, данас сам видео да је преминуо, Владан Павловић, звани Леви Штрингла. Ипак је Леви неко кога је цело Ужице знало.”
Заиста, Влада Левог Штринглу су знале генерације Ужичана, био је посебан човек, свој, са тим необичним ужичким смислом за хумор. Мене је неодољиво подсећао на старог Ужичанина Мифу Шерифа. И Мифа се за живота, као и Владе, издржавао сакупљањем секундарних сировина и имао тај посебан смисо за хумор, који је такође упамћен у многим ужичким анагдотама, које се и дан данас причају. Ја сам лично присуствовао настанку једне анегдоте о Владу Левом Штрингли у башти Градске каване, на самом почетку осамдесетих година 20. века. Са Владом левим сам се кад се сретнемо на улици поздрављао, поштовали смо се, у кафани би попили кафу, понекад одћутали или причали о свему и свачему. Заиста био је то занимљив Ужичанин, веома интелегентан, посебно духовит. Колико се сећам, Владе Павловић је добио тај надимак “Леви” зато што је био посебан у фазону оног ужичког, ако сви иду десно, онај посебан ће да окрене Лево. Други Владов надимак “Штрингла” је Владе највероватније добио када су Ужичани открили да има “меко срце”, кад је помогао некокој ужичкој сиротој баки. Тако се прилепи за Влада и штрингла, она мека вуница за плетење, што су куповале домаћице. Што се тиче Ужица, то са надимцима није никакво чудо.
И тако, седим пред Градском, за суседним столом седе Гузјан Флека и Владе Леви, тада најбољи другари, пију кафицу, било је то једног јулског дана, предвече прошло 19 сати. У то се појављује један надобудни коме сам заборавио име. Оће да истакне да је он успешан и пун лове ко брод, седа без питања за мој сто, наручује виски и обраћа се Левом: -“Ако се пред свима окупаш у фонтани плаћам обојици вечеру.” Владе устаје без речи, пружа овоме руку, каже му “Договорено, знаш шта ће да буде ако зезнеш, Ковач сеци.” Затим силази у фонтану, мало прсно, мало леђно, два замаха краула. Излази из фонтане, са њега се цеди вода, узима кључ од Гузјана који је имао стан у згради преко пута баште. Одлази, убрзо се враћа пресвучен у свечанију Гузјанову одећу, седа и наручује повелики овал мешаног меса, велику шопску и две флаше најбољег вина, башта пуна, а Владе добија громогласан аплауз. Надобудни посрамљено одлази, а њих двојица уживају у доброј храни и вину. Владе ме пита: “Ковач хоћеш да нам се придружиш? – Радо, али прошло је 8, морам у Диско да радим.“
Једна од чувених анегдота везана за Левог је кад је Звезда била на Златибору на припремама давних година и ту су били Џаја, Шекуларац… Седео Леви у “Двојци” код Белча а Џаја за другим столом, а у то време Џаја био много популаран. Прилази му Леви, Ђора га упозна са Џајом и Леви замоли Џају да пређе за његов сто кад му дођу две женске и поздрави га „где си Леви“. И дођу женске, седну са Владом Левим за сто и прилази Џаја па каже: “Где си бре Леви”, а Леви ће ти на то: “Који си ти?”
Продаје Владе на пијаци пони бициклу. Прода је једном типу за 200 динара. Сутрадан долази тај што је купио бициклу и среће Левог, каже шта ми оно продаде, нема кочнице, а Леви му каже: “Шта си мислио за 200 динара да ти продам петнаестобрзинку?”
Павловић је држао кафану на пијацу где је Владе Леви често свраћао, сећао се: “Владе је долазио код мене на пијац док сам држао кафану. Сећам се, покојни Раћо, што је држао Рибарницу причао, каже дошао неки наш Ужичанин, живи у Америци и сретне га Леви, бог зна како, каже Леви бил могао мало да ме погураш, овај каже па где ти ауто? А Леви каже: “финансијски”. Човек му да 50€. Сутрадан га Леви опет сретне, каже оћеш ме данас погурати? Овај га гледа па каже: – Па јуче те погурах. А Владе Леви ће на то: – Тежи квар мајсторе мој…”
Владе је преминуо 24. јуна ове 2019. године. Нека живи у нашим сећањима.
Ђуро Мацан: “Гледао сам га годинама, а био сам клиња, како лети по најжешћем сунцу може да клечи сатима на бетону, ризли, травњаку, шљунку плаже у Бечићима и Буљарицама, усесређен у игру покера и ајнца у ситну лову. Онако жилав, тихо је изговарао и коментарисао релансе и остајао на коленима непомичан као споменик, док би својим дугим рукама са лакоћом баратао картама и новцем.”
